Разбијање митова

Специјално за "Политику"
Беч, новембра – У бечкој Kunsthalle jе постављена прва аустријска ретроспектива Рејмонда Петибона под називом "Шта год да тражиш, то овде нећеш пронаћи" у оквиру које је изложено 498 цртежа који датирају од 1976. до 2005. године. Поред цртежа и манускрипата за фанзине и стрипове, посетиоци могу да виде два анимирана и три кратка играна филма истог аутора.

Током три декаде стваралаштва у Петибоновој цртачкој техници се није пуно тога променило – чар његове уметности лежи у експлоатацији различитих мотива. Према коаутору каталога Гералду Мату "изложба покушава да дочара лирски карактер Петибоновог стваралаштва, али такође и дијалектичку комплексност која је утицала на његову каријеру." Овог контроверзног америчког уметника прославио је агресиван начин суочавања са домаћом и иностраном политиком, хришћанском догмом, хипи покретом, расизмом и његовим клишеима, бруталношћу савременог друштва и идолатријом. 

Рејмонда Петибона једнаком снагом инспиришу политичари, књижевници, гангстери, спортисти и суперхероји, као и становници предграђа Лос Анђелеса који је, према мишљењу многих, најконтроверзнији амерички град. У "граду анђела" с једне стране владају благостање и оптимизам, али то је такође место у коме је Чарлс Менсон шездесетих година прошлог века уздрмао нацију својим убиствима и које и дан-данас врви од секти и сатаниста. Петибон је и сам био опчињен сатанистима и то не само Менсоном кога је у неколико наврата ликовно представио, већ и милионером и научником Џоном Парсонсом који је четрдесетих преко дана радио у Калифорнијском технолошком институту, а ноћу у својој вили изводио паганистичке ритуале за које га је инспирисало учење Алистера Кроулија.  

Петибонов брат, гитариста хардкор групе "Блек флег", показао му је 1978. стихове песме "Нервни слом" која је описивала очајање које је осећао у Лос Анђелесу: "На прагу сам нервног слома / стварно ме боли глава / уколико не пронађем излаз одавде / стварно ћу да одлепим." Фасциниран музиком и текстовима са албума, сместа се понудио да уради илустрацију за омот. Од тада тесно сарађује са музичком издавачком кућом "Индипендент" за коју је дизајнирао многобројне постере, флајере и омоте, између осталих за групе "Соник јут", "Минитмен", "Мит папетс" и "Лофлоу Томас Фелман". Паралелно почео је да објављује стрипове у духу фанзина. Само у 1980. издао је више од стотину свезака црно-белих фотокопија својих цртежа. Средином осамдесетих се сасвим удаљио од музичке сцене да би јој се вратио тек 2002. када га је група "Фу Фајтерс" ангажовала да креира омот за албум "Један по један".  

Рејмонд Петибон се у контексту модерне уметности не може поредити са Пикасом, Кандинским или Џексоном Полоком. Његов стил је заробљен у простору између стрипа и сликарства, негде између Роја Лихтенштајна, Милтона Канифа и Џона Кирбија. Од страница истргнутих из своје разноврсне лектире: мексичких порно магазина и андерграунд стрипова, телевизијских програма за децу, бејзбол фанзина и потписаних фотографија холивудских звезда, прави уметничке експерименте којима даје снажне социјално-политичке поруке, не подржавајући ничију страну. Како то сам каже: "Не видим себе као политички ангажованог уметника, али се не ограђујем од те теме... Ни председник САД нема право да га поштују и озбиљно схвате само на основу свог положаја. У моме делу је стално присутан гнев управљен пре свега ка моћи, декаденцији и корупцији." То никако не значи да је Петибонов циљ критика америчког начина живота, већ прецизно документовање стварности, карикирање параметара савременог друштва и разбијање његових митова.