Razbijanje mitova

Specijalno za "Politiku"
Beč, novembra – U bečkoj Kunsthalle je postavljena prva austrijska retrospektiva Rejmonda Petibona pod nazivom "Šta god da tražiš, to ovde nećeš pronaći" u okviru koje je izloženo 498 crteža koji datiraju od 1976. do 2005. godine. Pored crteža i manuskripata za fanzine i stripove, posetioci mogu da vide dva animirana i tri kratka igrana filma istog autora.

Tokom tri dekade stvaralaštva u Petibonovoj crtačkoj tehnici se nije puno toga promenilo – čar njegove umetnosti leži u eksploataciji različitih motiva. Prema koautoru kataloga Geraldu Matu "izložba pokušava da dočara lirski karakter Petibonovog stvaralaštva, ali takođe i dijalektičku kompleksnost koja je uticala na njegovu karijeru." Ovog kontroverznog američkog umetnika proslavio je agresivan način suočavanja sa domaćom i inostranom politikom, hrišćanskom dogmom, hipi pokretom, rasizmom i njegovim klišeima, brutalnošću savremenog društva i idolatrijom. 

Rejmonda Petibona jednakom snagom inspirišu političari, književnici, gangsteri, sportisti i superheroji, kao i stanovnici predgrađa Los Anđelesa koji je, prema mišljenju mnogih, najkontroverzniji američki grad. U "gradu anđela" s jedne strane vladaju blagostanje i optimizam, ali to je takođe mesto u kome je Čarls Menson šezdesetih godina prošlog veka uzdrmao naciju svojim ubistvima i koje i dan-danas vrvi od sekti i satanista. Petibon je i sam bio opčinjen satanistima i to ne samo Mensonom koga je u nekoliko navrata likovno predstavio, već i milionerom i naučnikom Džonom Parsonsom koji je četrdesetih preko dana radio u Kalifornijskom tehnološkom institutu, a noću u svojoj vili izvodio paganističke rituale za koje ga je inspirisalo učenje Alistera Kroulija.  

Petibonov brat, gitarista hardkor grupe "Blek fleg", pokazao mu je 1978. stihove pesme "Nervni slom" koja je opisivala očajanje koje je osećao u Los Anđelesu: "Na pragu sam nervnog sloma / stvarno me boli glava / ukoliko ne pronađem izlaz odavde / stvarno ću da odlepim." Fasciniran muzikom i tekstovima sa albuma, smesta se ponudio da uradi ilustraciju za omot. Od tada tesno sarađuje sa muzičkom izdavačkom kućom "Indipendent" za koju je dizajnirao mnogobrojne postere, flajere i omote, između ostalih za grupe "Sonik jut", "Minitmen", "Mit papets" i "Loflou Tomas Felman". Paralelno počeo je da objavljuje stripove u duhu fanzina. Samo u 1980. izdao je više od stotinu svezaka crno-belih fotokopija svojih crteža. Sredinom osamdesetih se sasvim udaljio od muzičke scene da bi joj se vratio tek 2002. kada ga je grupa "Fu Fajters" angažovala da kreira omot za album "Jedan po jedan".  

Rejmond Petibon se u kontekstu moderne umetnosti ne može porediti sa Pikasom, Kandinskim ili Džeksonom Polokom. Njegov stil je zarobljen u prostoru između stripa i slikarstva, negde između Roja Lihtenštajna, Miltona Kanifa i Džona Kirbija. Od stranica istrgnutih iz svoje raznovrsne lektire: meksičkih porno magazina i andergraund stripova, televizijskih programa za decu, bejzbol fanzina i potpisanih fotografija holivudskih zvezda, pravi umetničke eksperimente kojima daje snažne socijalno-političke poruke, ne podržavajući ničiju stranu. Kako to sam kaže: "Ne vidim sebe kao politički angažovanog umetnika, ali se ne ograđujem od te teme... Ni predsednik SAD nema pravo da ga poštuju i ozbiljno shvate samo na osnovu svog položaja. U mome delu je stalno prisutan gnev upravljen pre svega ka moći, dekadenciji i korupciji." To nikako ne znači da je Petibonov cilj kritika američkog načina života, već precizno dokumentovanje stvarnosti, karikiranje parametara savremenog društva i razbijanje njegovih mitova.