Пукнеш на Западу – успеш у Србији

Кличевац – Гипсани лавови ме посматрају некако с висине. Гучу голубови и ржу коњи врани на огради разиграни. И позирање лабудова је класика гастарбајтерске модерне архитектуре Браничевског округа. Читава гипсана менажерија с високих, китњастих металних ограда, скенира околину. Мотри на странце, а нарочито на комшије – да не подигну спрат више, да не купе хектар више.

Наоружан стереотипима о славним „гастосима” који годинама и деценијама црнче по западним метрополама – а потом дођу на летњи одмор у своје виле и замкове, само да би истресли шушке по Пожаревцу и широм округа – стигао сам у Кличевац.

– Богати су тамо баш богати – уверавали су ме све од Пожаревца па до села поред костолачких копова, из којих вире метална чудовишта и гутају угаљ.

Бела, нова, сребрна „опел вектра” паркирана је испред цркве. У порти петнаестогодишњи Стефан турира мотор, прилазе мама, тата и свештеник. Кратка молитва. Урла мотокрос, копрца се, али је моћна машина ипак освештана. Амин!

Отац Братислав благословио је до сада целокупни ауто-парк породице Зарић која 27 година живи у Грацу. И најновији „ауди А3” којије купила њихова двадеседтвогодишња ћерка Мартина, од своје скромне апотекарске платице. У Аустрији коју, јел’ те, тресе глобална економска криза.

Зато се Мартина никада неће вратити у прелепо село и своју белу породичну кућу од 300 квадрата. Долазиће само лети, провозаће освештани „ауди” од Пожаревца до Градишта, па онда опет назад, у Грац, да је експлоатишу, душу да јој узму. За нешто више од 2.000 евра месечно.

– Обожавам Кличевац, али бих морала да будем под тешким лековима да бих овде живела – искрена је Мартина. Њен отац Небојша вози градски аутобус. Хајде да не причамо о његовој плати, да не реметимо понедељак нашим ознојеним јунацима за воланом ГСП-а. Мартинина мајка Гордана ради у штампарији, и, хајде да не помињемо ни њена примања, није пристојно да иритирамо наше раднице које су ваљда схватиле да је криза наша шанса.

Зарићи су изградили још једну породичну кућу, али у Грацу. Освештали јој и темеље и први спрат. Обележили су свету српску земљу у кварту где живе искључиво Аустријанци. Нека је слава богу и аустријском шилингу. Јер, од када је на сцену ступио евро, Зарићима је много је теже.

– Сада се кајемо што смо спискали толике паре на оволику кућерину у селу. Да смо били паметнији, много више бисмоуложили у имовину у Грацу. Све више породица које раде напољу мисле слично – хорски говоре припадници аустријске радничке класе, Гордана и Небојша. Хајтек генерација исељеника, попут њихове Мартине, сада купује станове и локале у новоградњи у Пожаревцу, па мит о замковима од неколико стотина хиљада евра, који као споменици чаме у двориштима, чувани од деда и баба, тетакаи стрина, постаје део фолклорне историје.

Свештеник Братислав,који суверено влада својим поданицима, све искреним и оданим верницима, то потврђује. Од 400 кућа, свега 50 нема економске изасланике у Аустрији, Италији или Француској. А да Бог враћа Кличевцу, казује пример човека који се трактором спушта низ стрму главну улицу и маше нам насмејан. Свевишњи је његовој мајци у Француској недавно подарио 6,5 милиона евра на лотоу.

Коначно у старом сивом „пунту” стиже лидер сеоског бизниса, човек који се два пута окушао као модни „дизајнер” у Вићенци. Наиме, дизао је на леђа џакове цемента у брендираној мајици купљеној на распродаји, али није успео да се прилагоди. Вратио се изнервиран, узео дигитрон и направио бизнис-план. Почео је да узима гастарбајтерску земљу у закуп и после неколико година постао најмоћнији властелинуже Србије, ако не рачунамо српске и хрватске тајкуне који су покуповали земљу по Војводини.

Златко Марковић, познатији као Паја Трејд, можда јесте неуспели гастос. Али, зато је горостас српског аграра. Обрађује око 350 хектара земље узете у закуп. Има четири комбајна, пети је на путу. Има пет трактора, шести је на путу. Машине су више од троспратница, с климатизованим кокпитима, ер-беговима, блу-тут уређајима, стерео музиком, минифрижидером и навигацијом, како се грдосије не би изгубиле у запарложеним српским њивама.

– Мајку му, волео бих да сам к’о ови тајкуни с телевизије, али не вреди кад обављаш чисту производњу – искрен је Паја. Далеко од тога да је сиромашак и да треба пустити сузу за њим када каже да осам година није био на мору. Зарађује 20.000 евра месечно, али велики део одлази на лизинг рате за механизацију и остала улагања. Његова рачуница је једноставна. Глупо је бавити се пољопривредом на мање од 100 хектара.

Није хтео да буде дизајнер цемента у Вићенци, желео је да живи као човек у Кличевцу. Када је почињао, мислили су да је луд. Када је успео, још неколико пропалих гастоса је кренуло за њим, па се круг браничевских властела проширио за најмање још тројицу. Дакле, и то је могуће –да пукнеш на Западу а успеш у Србији.