Кад васиона заћути

Њоме се крсти, заклиње, наздравља... благосиља и куне. Смерни су уз њу прогледали, а порочни обневидели. Неверници су у њој видели Бога, правоверници – самог ђавола. Али је се није одрекао нико. Нити је било, нити ће за трајања света бити милије јереси од ње. Нема дома у којем није коначила, а опет је бескућница. Ракија! Шта год да се о њој прича – истина је. Шта год да се о њој прича – лаж је. Брига њу за то...

Ево, сад се скрасила у двадесетак пријатних квадрата староградске стрмине. На три корака наниже Добрачином улицом. Разводе мириси ко скеле, низ маглу. Право пред таблу: "Ракиа бар". Прва и засад једина "спомен-плоча" славном дестилату, у престоном граду. Њена прва знана адреса.

Зачудо ни амбијент ни атмосфера нису архаични. Ниоткуд коматозних "барских мушица" из психоделичних новела Чарлса Буковског. Штавише. Раскомотила се "раџа" у клупској атмосфери и рок баладама. Свикла се очас посла на елитизам. По оној старој: "Кад се опанак попапучи..." Заклела би се да никада није шепала уз: "Трепетљика трепетала", "Ој ораје, ораје"...

– То је управо једна од највећих предрасуда против којих се борим. Није ракија само локање из флаше по хаусторима – брецну се Бранко Бане Нешић на спочитавања његовој мезимици. Стао је свим срцем, овај отресити и пријатни тридесетогодишњак у њену заштиту. На истом бедему и Лена Ивановић, његова девојка и саборац. Заједно газдују. Заједно заступају интерес немуштог пића.

– Нашим ракијама, апсолутно по свему, припада исти пиједестал на којем су виски и најбољи коњаци. Незаслужено, али првенствено нашим немаром, она није тамо. Исправљање те неправде је мој мотив да се упустим у све ово. У рехабилитацију њеног величанства – ракије – врело снаге Банетових убеђења је највероватније у завидној "библиотеци" над нама. Сада смо већ у проблему. Ово је она прекретница у разговору када се аргументи морају поткрепити чињеницама, а на полицама је равно 100 разнородних "чињеница". Није упутно "дискутовати" баш о свакој, али се барем три-четири морају узети у најозбиљније разматрање. "Екселенција", "крушевачки малер", "нанино слатко" и "линцура" су позвани да одговоре на нека питања. Врхунске шљивовице, ораховача и траварица. Нек васиона заћути начас...

– Нервирало ме је и то што су љубитељи ракије, малтене, проказани. Жигосани. Постаде срамота волети и пити ракију. Много смо се покондирили. Као да смо задојени страним, обојеним пићима, па с гнушањем и стидом говоримо о ракији. А странци баш хоће ракију. Некада су негде слушали о том величанственом чуду, па би и да је пробају. А када пробају – одушеве се. Заиста се одушеве! И сви до једног су сагласни да смо жалосно запоставили можда и наш највећи бренд. Е због свега тога, ево овог места. Да ракијаши буду своји на своме. Да уживају. Да гласно наруче ракију и уз типско мезе за сваку од њих буду оно што јесу. Природни и поносни на то што имамо – у свему овоме Банету се поткрала озбиљна грешка. Домаћински нам је пружио прст, а ми смо се дограбили за целу шаку. Правило је, вели, да не служе пијане госте, али нема ставке о онима који су ушли трезни, па се у међувремену преобратили. Ето нашег адута...

Још нам не иде у главу због чега су пчеле тако мале, ако је већ "медовача" овако добра. Или чему беспотребно трошење кајсија на џем када се ове изванредне "кајсијеваче" добије много више од исте количине те воћке. А и још нико није доказао да и она не може ваљано да се маже на хлеб...

– Погледај. Потрудили смо се да уз најквалитетнија пића иде и једнако добра услуга. Гост овде мора да ужива свим чулима. Визуелни ефекат је једнако битан. Свака врста ракије се служи у другачијој, њој примереној, чашици. Води се рачуна и о томе које се пиће служи расхлађено, а које на собној температури. Ништа не сме да наруши чаробне ароме ових дивних пића. Ништа, баш ништа не сме госту да ремети угођај пуног укуса – слушамо Банета, а нешто друго нам је константно заокупљало пажњу. Мада је вид већ неко време последњи савезник на којег се треба позвати, више је него очигледно да је у локалу једнако девојака колико и мушкараца. И не само то. Многе од њих су овде саме. Без оптерећујуће, јаче половине.

– Чега би то требало да се стидим!? Због чега је то "дамскије" у неком напуцаном локалу цевчити кампари, него овде пијуцкати "малиновачу" или ракијицу од шумских јагода? Немам ја тих комплекса. Редовно овде свраћам са другарицама да се онако, за своју душу, опустимо. Па није мерак резервисан само за вас, мушкарце... – под условом да смо правилно разабрали њене речи, девојче се зове Марина, слатка је баш као и тај воћни нектар у њеној руци и апсолутно припада овом прозаичном амбијенту. Због таквих девојака каква је она, и наручују се туре, ломе чаше и преврћу кафане. Због таквих се девојака – најчешће пије. Још када се овако добро и квалитетно пије...

Чини се да ових несрећних степеника није било када смо улазили, или су барем били мањи. Шта се сад то поиграва са нашом свешћу?...