Послушни грађани

У Србији школе и државни универзитети нису образовне институције. Оне су институције за одржавање социјалног мира. Редовне школске године почињу редовним штрајковима у којима се тражи повећање плата што због природе просветне делатности блокира малтене целу државу. Социјални мир се васпоставља покорним повлађивањем државе као послодавца свим,најчешће неодмереним,синдикалним штрајкачким захтевима. Не сећам се да је икада покренут штрајк и у једној школи, и на било ком универзитету у коме су запослени тражили боље услове за наставу, или додатне могућности за стручно усавршавање. Нажалост ову синдикалну праксу су усвојили и студенти универзитета.

Много софистициранији начин одржавања социјалног мира спроводи се кроз начин на који се у већини школа, и на већини универзитета одвија настава али и на основу садржаја који се ученицима и студентима нуде. Подела улога је замрзнута у својој ауторитарности. Наставник – професор предаје, то јестнајчешће диктира, ученик – студент слуша то јестнајчешће хвата белешке. Било какво питање, било каква интеракција, било каква сумња или било каква грешка апсолутно су неприхватљиви. На испитима и у задацима позитивно се оцењује само дословна репродукција онога што је предавач понудио.

Тако наше школе и наши универзитети производе послушне, а не активне грађане. Производе људе навикнуте да слушају, да не питају, да се не буне. Занимљив пример такве политике образовања јесте апсолутно запостављање грађанскогваспитања, у поређењу са односом према верском образовању. Министарство је у свом буџету, за усавршавање наставника у Србији ове године имало четири милиона динара, или око 2.500 за усавршавање свих наставника у свакој од школа. Неко ће рећи да усавршавање заправо спада у обавезе локалне заједнице, али у њима су буџети плићи него у самој држави. Истовремено, не просветно већ Министарство вера одвојило је 98 милиона динара за усавршавање наставника веронауке, којих претпостављам нема више од хиљаду, што значи око 98.000 по наставнику!Такодржава даје скоро 40 пута више за једног наставника веронауке, него за све остале наставнике једне школе.

Србија, која је као и остатак света у дубокој кризи, светлију будућност може градити само на основу знања. Сматрам да побољшање школског система, а пре свега радикално побољшање квалитета наставе на државним универзитетима мора бити приоритет за излазак из кризе. Већ чујем оне који ће рећи да је управо у овом тренутку израда нове стратегије образовања. Знам. Управо зато и пишем овај текст, да бих позвао оне који на њој раде да не покушавају да поправе постојеће стање, јер је то немогуће, већ да заиста све своје знање, капацитете, визионарство и пре свега храброст усмере ка постављању дугорочног циља да се комплетан систем образовања темељно промени.

Темељно значи да се промени све: управљање школама, методологија рада, да се прихвати нова улога наставника и професора, да се образовање за ово, некада веома цењено и друштвено признато занимање прилагоди тој новој улози. Нова улога произлази из чињенице да школа више није извор знања, него пре свега место на коме кроз дијалог треба систематизовати знање до кога ученици већ данас долазе користећи нове технологије.

Образовани, и за активно коришћење демократских институција оспособљени грађани једини су гарант и очувања и развоја демократије у Србији. Зато предлажем да се у курикулиме нових школа и нових универзитета укључе и друштвени активизам студената, а то значи и професора и наставника. Србија је ретка држава у којој се добровољни рад у локалној заједници не признаје кроз кредите то јестоцене, као обавезни услов за успешни завршетак разреда или студија. Та активност гради однос према општем добру, емпатију са онима који су у друштву маргинализовани и немају свој глас. Та вештина пружа младима могућност да остваре конкретне, видљиве резултате, поред којих поносно могу пролазити живећи у својој заједници. Та вештина ствара друштвене мреже, и зато их држава која жели пасивне грађане не развија.

Поштовање знања и образовања значи успостављање јасних критеријума и за запошљавање, и наравно најнепосредније угрожава партијску припадност као данас преовлађујући критеријум. Они који израђују нову стратегију треба све то да имају на уму. Те промене су немогуће преко ноћи, али дефинисање визије и упорност у њеном спровођењу, без обзира на изборне резултате и политичке програме победничких партија,морајугарантоватисви који данас учествују у политичком животу Србије. Реформа образовања је почињала више пута, и једнаки број пута била је заустављена. То је допринело стању беде, незадовољства, и безнађа у коме се данас налазимо.

Живела револуција образовања!