Poslušni građani

U Srbiji škole i državni univerziteti nisu obrazovne institucije. One su institucije za održavanje socijalnog mira. Redovne školske godine počinju redovnim štrajkovima u kojima se traži povećanje plata što zbog prirode prosvetne delatnosti blokira maltene celu državu. Socijalni mir se vaspostavlja pokornim povlađivanjem države kao poslodavca svim,najčešće neodmerenim,sindikalnim štrajkačkim zahtevima. Ne sećam se da je ikada pokrenut štrajk i u jednoj školi, i na bilo kom univerzitetu u kome su zaposleni tražili bolje uslove za nastavu, ili dodatne mogućnosti za stručno usavršavanje. Nažalost ovu sindikalnu praksu su usvojili i studenti univerziteta.

Mnogo sofisticiraniji način održavanja socijalnog mira sprovodi se kroz način na koji se u većini škola, i na većini univerziteta odvija nastava ali i na osnovu sadržaja koji se učenicima i studentima nude. Podela uloga je zamrznuta u svojoj autoritarnosti. Nastavnik – profesor predaje, to jestnajčešće diktira, učenik – student sluša to jestnajčešće hvata beleške. Bilo kakvo pitanje, bilo kakva interakcija, bilo kakva sumnja ili bilo kakva greška apsolutno su neprihvatljivi. Na ispitima i u zadacima pozitivno se ocenjuje samo doslovna reprodukcija onoga što je predavač ponudio.

Tako naše škole i naši univerziteti proizvode poslušne, a ne aktivne građane. Proizvode ljude naviknute da slušaju, da ne pitaju, da se ne bune. Zanimljiv primer takve politike obrazovanja jeste apsolutno zapostavljanje građanskogvaspitanja, u poređenju sa odnosom prema verskom obrazovanju. Ministarstvo je u svom budžetu, za usavršavanje nastavnika u Srbiji ove godine imalo četiri miliona dinara, ili oko 2.500 za usavršavanje svih nastavnika u svakoj od škola. Neko će reći da usavršavanje zapravo spada u obaveze lokalne zajednice, ali u njima su budžeti plići nego u samoj državi. Istovremeno, ne prosvetno već Ministarstvo vera odvojilo je 98 miliona dinara za usavršavanje nastavnika veronauke, kojih pretpostavljam nema više od hiljadu, što znači oko 98.000 po nastavniku!Takodržava daje skoro 40 puta više za jednog nastavnika veronauke, nego za sve ostale nastavnike jedne škole.

Srbija, koja je kao i ostatak sveta u dubokoj krizi, svetliju budućnost može graditi samo na osnovu znanja. Smatram da poboljšanje školskog sistema, a pre svega radikalno poboljšanje kvaliteta nastave na državnim univerzitetima mora biti prioritet za izlazak iz krize. Već čujem one koji će reći da je upravo u ovom trenutku izrada nove strategije obrazovanja. Znam. Upravo zato i pišem ovaj tekst, da bih pozvao one koji na njoj rade da ne pokušavaju da poprave postojeće stanje, jer je to nemoguće, već da zaista sve svoje znanje, kapacitete, vizionarstvo i pre svega hrabrost usmere ka postavljanju dugoročnog cilja da se kompletan sistem obrazovanja temeljno promeni.

Temeljno znači da se promeni sve: upravljanje školama, metodologija rada, da se prihvati nova uloga nastavnika i profesora, da se obrazovanje za ovo, nekada veoma cenjeno i društveno priznato zanimanje prilagodi toj novoj ulozi. Nova uloga proizlazi iz činjenice da škola više nije izvor znanja, nego pre svega mesto na kome kroz dijalog treba sistematizovati znanje do koga učenici već danas dolaze koristeći nove tehnologije.

Obrazovani, i za aktivno korišćenje demokratskih institucija osposobljeni građani jedini su garant i očuvanja i razvoja demokratije u Srbiji. Zato predlažem da se u kurikulime novih škola i novih univerziteta uključe i društveni aktivizam studenata, a to znači i profesora i nastavnika. Srbija je retka država u kojoj se dobrovoljni rad u lokalnoj zajednici ne priznaje kroz kredite to jestocene, kao obavezni uslov za uspešni završetak razreda ili studija. Ta aktivnost gradi odnos prema opštem dobru, empatiju sa onima koji su u društvu marginalizovani i nemaju svoj glas. Ta veština pruža mladima mogućnost da ostvare konkretne, vidljive rezultate, pored kojih ponosno mogu prolaziti živeći u svojoj zajednici. Ta veština stvara društvene mreže, i zato ih država koja želi pasivne građane ne razvija.

Poštovanje znanja i obrazovanja znači uspostavljanje jasnih kriterijuma i za zapošljavanje, i naravno najneposrednije ugrožava partijsku pripadnost kao danas preovlađujući kriterijum. Oni koji izrađuju novu strategiju treba sve to da imaju na umu. Te promene su nemoguće preko noći, ali definisanje vizije i upornost u njenom sprovođenju, bez obzira na izborne rezultate i političke programe pobedničkih partija,morajugarantovatisvi koji danas učestvuju u političkom životu Srbije. Reforma obrazovanja je počinjala više puta, i jednaki broj puta bila je zaustavljena. To je doprinelo stanju bede, nezadovoljstva, i beznađa u kome se danas nalazimo.

Živela revolucija obrazovanja!