Либија, Србија, Ирак

Триполи – Либијске снаге лојалне Муамеру Гадафију боре се за контролу обалског града Завија, само 50 километара западно од Триполија, јављају агенције. И пуковников режим и побуњеници тврде да контролишу град који је на стратешки важном путу између Триполија и границе са Тунисом.

Опозиционари су последњих дана говорили о „драматичним пробојима“, али влада инсистира да може да поврати контролу над изгубљеним територијама. НАТО, међутим, верује да Гадафијеве снаге више нису у стању да покрену „кохерентне операције“.

***

Побуњеници су 50 километара надомак Триполија пресецајући виталне путеве снабдевања према Тунису, Гадафијеве снаге први пут испаљују ракету док његов министар унутрашњих послова „туристички” са фамилијом обилази Египат, а амерички секретар за одбрану Леон Панета славодобитно саопштава да су пуковнику „дани одбројани”.

Да ли би се, уз све резерве које намеће пропагандни рат, на основу ових информација, могло закључити да се битка за Либију приближава оном тренутку у коме ће Брат-вођа морати да се одлучи: или преговори или рат до последњег метка.

Под условом да Гадафи уопште може да бира, јер прелазна власт у Бенгазију упорно понавља да преговора неће бити и да он, после 41 године, мора да оде са власти.

Није први пут да се јавља о драматичном напредовању побуњеника и стезању обруча око Триполија, али јесте први пут да су Гадафијеве снаге испалиле ракету.

Како је такав соло противудар готово бесмислен са војничког становишта, брзо је у Вашингтону протумачен као знак очаја, на основу чега је – рекло би се уз превише оптимизма и самободрења – донет закључак о Гадафијевим „последњим данима”.

Запад је одавно злоупотребио резолуцију Савета безбедности, па се чак и није устручавао да њен племенити циљ спречавања страдања цивила промени у обарање режима, али испоставило се да ваздушни удари НАТО нису били довољни да сруше пуковника.

Како се сукоб развлачио, постајало је све јасније да је Запад имао само улазну, не и излазну стратегију.

НАТО једноставно зна да не сме изгубити овај рат. При том би да избегне: копнено ангажовање, разорна тепих бомбардовања Триполија како би докрајчио Гадафијеве лојалисте.

Све је исто као у Србији 1999. године. Бомбардовање либијске државне телевизије, која је у свет слала снимке колатералних штета, изгинулих цивила, показују да и савезници губе нерве, не знајући како да окончају конфликт у коме – по садашњем односу снага – нема победника на дужи рок.

Неће га бити чак и уколико једна страна војно тријумфује. Либија би задуго остала подељена на Триполитанију – сада под Гадафијевом контролом, и Киренаику на истоку – којом влада побуњенички Национални прелазни савет.

Обарање деспота, показују примери Туниса и Египта, далеко је од довољног за успешну транзицију без већих потреса.

Побуњеници су се у међувремену, уз подршку НАТО и отворених француских испорука оружја – супротно свему договореном у УН – консолидовали, донекле и дисциплиновали, али после убиства њиховог команданта Абдел Фатах Јуниса и избијања на површину племенских подвојености, питање је колико би Либија била стабилна под њиховом управом.

Нејединство побуњеника, отварање сукоба између секулариста и милитантних исламиста који су се инфилтрирали, лако би могао да буде увод у нову нестабилност свакако појачану суровом осветом победника.

Преостаје комбинована техника. Заокружење Триполија могло би Гадафија да натера да потражи дипломатска, преговорна решења. Да му свет, пре свега Запад, гарантује да неће завршити као Садам Хусеин или Хосни Мубарак, што највише желе побуњеници, али и Међународни кривични суд, који пуковника потражује због „злочина против човечности” почињених од почетка побуне у марту.

Има још један сценарио, веома драг генералима НАТО: да Гадафијеви лојалисти попусте под блокадом Триполија, да положе оружје и масовно пређу на страну побуњеника. Нека врста локалног државног удара у главном граду би, такође, била добродошла.

Како је било какво преговорно решење у овом тренутку далеко, сва је прилика да ће се рат продужити, да ће се Гадафи одупирати „колонизаторима” и „пацовима”.

Либија се у међувремену претвара у рушевину. Биће јој потребно најмање три године да обнови предратну производњу нафте. Битка за контролу нафте и уносне послове обнове земље почела је када и рат. Све исто као у Ираку 2003.