Злочин, девојка и филм

Недавно обнављање „случаја Вујасиновић“ личи на сценарио криминалистичког филма. Хапшење камионџије оптуженог за нестанак једне девојке, највероватније прво силоване а затим убијене, потпуно неочекивано обнавља „случај“ познате новинарке Даде Вујасиновић, која се, по налазима званичне истраге, убила пре више од седамнаест година, да би у међувремену независна истрага изнела поуздане доказе да је, а као што смо сви претпостављали с великом вероватноћом, заправо била убијена. Прво ће сам ухапшени, иначе вишеструки силоватељ, скретати истрагу о свом последњем злочину на убиство новинарке, а онда ће се, што додатно доприноси том филмском аспекту ове крајње бизарне приче, јавити друга девојка која је на телевизијском екрану препознала дотичног силоватеља. Он је и над њом, пре неколико година, покушао да изврши исто насиље, али се предомислио и ослободио је, јер га је веома подсећала на – Даду!... Медији сада спекулишу питањем како је овај криминалац повезан и упознат с убиством новинарке, што надувава сензационалистички облак око случаја, али је битно то да су оба сведочења покренула полицију и тужилаштво у расветљавању и старог злочина.

У већини медија објављује се иста фотографија Даде Вујасиновић: лепа, млада (имала је свега 31 годину када је убијена), провокативног става, какво је било и њено писање у недељнику Дуга о најопаснијим темама из прве, ратне половине деведесетих. Слике обнављају и магловите личне успомене на тај период, на саме њене текстове, на Дугу коју су у то доба многи сматрали – а, касније ће се испоставити да је, с неколико изузетака као што је била и сама Дада, тај утисак био погрешан – гласником борбе за демократију, на разговоре родитеља и њихових пријатеља и о Дуги и о овој смрти, за коју се још онда сматрало да није била резултат самоубиства... Већ сам тај контекст личних успомена на дешавања од пре седамнаест година даје неку патину овом случају, ствара утисак нестварних, романсираних, готово филмских догађаја.

Тако опет долазимо до филмског аспекта убиства новинарке Даде Вујасиновић. Овог пута, међутим, тај се ефекат не односи на сам начин како је оживљен неразјашњен злочин из прошлости, али ни на поменуту магловитост наших личних сећања (ово друго би, тематски и поетички, одговарало филму Грађанин Кејн Орсона Велса). Ако останемо у домену филмских асоцијација, суштина и садржај овог злочина наликују на оне холивудске филмове из четрдесетих година, о храбрим и честитим новинарима који својим писањем угрожавају свет криминалаца повезаних с политичарима. С великом извесношћу се очекује да ће обновљена истрага поуздано потврдити не само то да је реч о убиству, већ да се његов мотив налази у Дадином писању. Одавно је познато да јој је претио Жељко Ражњатовић Аркан, а из нових текстова се сазнаје да је из стана жртве нестала „зелена фасцикла“, од које се, наводно, није одвајала, као и да је пред смрт најављивала медијску бомбу. Наслућује се да би садржај зелене фасцикле могао да буде резултат новинарске истраге о спрегама тајних полиција и криминалних група из бивше Југославије у трговини оружјем.

Шта је у свему овоме филмско? Зар не звучи, напротив, болно реално да су, док су слуђеним народима продавали националистичку демагогију и терали их у рат једне на друге, тајне полиције и криминалци сарађивали и богатили се? Из данашње визуре делује нереално (читај: филмски) нешто сасвим друго: да је један појединац, одговоран новинарски професионалац, само својим писањем могао да нанесе толико велику штету (пара)државним структурама и интересима да су изабрали најрадикалније решење – злочин. Одбацујући могућу, болесно злураду, инсинуацију да овакав став имплицира да се степен новинарске храбрости мери животима који су за њу положени, ипак се мора рећи да данашњи мејнстрим у српском новинарству, онај таблоидни, не пружа повода ни за неупоредиво блаже „санкције“ од стране криминалних и сродних групација. Оног новинарства којим се Дада бавила – „истраживачког“ у правом смислу тог појма – скоро да и нема (част изузецима у озбиљним медијима), а и када се на површину избаце неке афере, посебно у таблоидима, спонтана читалачка реакција није „ево храброг и објективног извештавања“, већ „ко и зашто спинује овакве вести“. За ових седамнаест година научили смо да не читамо и не слушамо оно што се у вести налази, већ да наслућујемо шта иза ње стоји. Критичка јавност, и истраживачко новинарство као њен део, топи се пред налетима најновијих, још тешње испреплетених и тешко докучивих економско-политичких интереса. Поновно испитивање овог злочина тако постаје, на симболичкој равни, и одраз у кривом огледалу стања у данашњем новинарству.

Реалност нашег друштва је таква да се после седамнаест година „стичу услови“ (наш вечити лицемерни алиби) да се расветле околности и позадина убиства новинарке Даде Вујасиновић. Та, нити било која друга, „реалност“ одавно се више не тиче ње саме: судбина те лепе, младе, храбре и одговорне жене одавно је постала митска грађа која, као таква, просто тражи да буде преточена у својој идеални уметнички наратив – филм.