Политичка воља и уметност у Србији 2

Политика: Ко арбитрира уметничком сценом данас у Србији? Каква нам је критика? Да ли су кустоси потиснули уметнике?

Мишко Шуваковић: Ако се говори о данашњој ситуацији, у начелу, можемо рећи да постоји државни сектор, односно остаци државног сектора из доба самоуправног социјализма. Постоји, затим, независни, такозвани невладин сектор, који је једним делом формиран у деведесетим годинама са одређеним политичким профилом, али који данас подразумева и неолибералне опције, посебно у ликовним уметностима. Оне фантастичне кравице што су постављене по Кнез Михаиловој улици типичан су пример неолибералне артикулације урбаних простора. Невладин сектор је данас веома сложен и, мање-више, већина критичара и кустоса свој рад и своју егзистенцију обезбеђују у домену такве врсте рада. Постоји нешто што би се назвало приватним сектором, са отварањем приватних музеја, приватних колекција, јавних и тајних. Сва пажња државног сектора посвећена је само идентификационим матрицама које су везане за историју уметности, фреске, манастире, али кад је реч о актуелним струјањима његова улога се смањује.

Критичар је професија у одумирању последњих тридесетак година. Ово је време доминантне улоге кустоса који, заправо, ради кроз систем пројеката, који више нису везани за петолетку или дугорочни план већ за краткорочне финансијски подржане пројекте.

Стеван Вуковић: Ја више не верујем у то. Слободни кустос као еманципатор ликовне сцене, независна ауторска фигура која на нов начин артикулише уметничке радове и профиле институција, мит је из деведесетих. Данас кустоси раде углавном услужно, и то у смеру подизања рејтинга неког музеја, колекције или неке уметничке манифестације. Да би били конкурентни на тржишту рада, пристају да раде тако како им наручиоци посла налажу, и заправо само наплаћују то што капитал својих контаката у свету уметности претачу у разне институционалне форме. Што више контаката имају, то су траженији, па су зато већ готово сасвим усмерени на комуникацију, а не на артикулацију тога што се у њиховом пољу искуства појављује као уметнички садржај.

Урош Ђурић: Основна ствар је финансијски извор. У политици одређених земаља већ је зацртано зашто се даје новац у одређеном периоду. Зашто су се радиле „балканске изложбе” баш 2002. и 2003. године? Зато што је у немачкој политици било одређено да ће новац који те године иде за међународне програме бити усмерен ка Балкану. Кроз две године био је усмерен ка Јужној Африци, или већ неком другом. За мене је то био шок, јер сам мислио да велике институције у свету имају јасно профилисане програме који су потпуно аутономни. Не, они су позвани да конкуришу као државне институције управо преко веома звучних кустоских имена, као што су Рене Блок или Петер Вајбл, и да затраже паре за изложбе без обзира на то да ли је то у њиховом домену интересовања или не.

Мишко Шуваковић: Кустос није, као што је некада био галериста или представник музеја савремене или модерне уметности, идеални љубитељ уметности који ће пасти у несвест пред уметником и рећи: „Ти си геније кога сам увек чекао да нађем”. Oн је професионалац који бира према одређеним потребама за одређени буџет.

Стеван Вуковић: Оно што је јако важно за позицију кустоса у овом времену јесте инфлација кустоских курсева и департмана за кустоске студије на факултетима. Нерационално велики број кустоса сваке године добија неке дипломе и ступа на тржиште рада, које је већ сасвим загушено. На тај начин, они доспевају у положај у коме су уметници били одувек – у међусобне борбе за видљивост на сцени – и добијају прилику да реализују неки пројекат.

Урош Ђурић: Цео систем, као и либерализам уосталом, преузет је из америчког модела. Вероватно знате да у Америци не постоје државни музеји. У последње време чак ни бијенала нису толико актуелна колико су актуелни сајмови. Бијенални тип изложбе постаје, једноставно, прескуп. И сад се први пут отвара могућност приватним комерцијалним галеристима да буду нека врста саучесника у конципирању великих институционалних изложби. Када се бирају уметници за неку велику међународну изложбу, редовно се изабере она опција где ће вам заправо галериста зарад промоције свог уметника улетети у комбинацију око буџета, а поготово ако се инсистира да то буде нови рад.

Мишко Шуваковић: Радећи на другој књизи 20. века, радио сам изложбе које су рађене у Недићевој Србији, и првих дана после ослобођења. И последња изложба која је одржана у Београду у време Недићеве владе, коју је отворио тадашњи градоначелник Београда, иначе оснивач Специјалне полиције у то време, била је изложба уметности која нуди нову расу, која нуди нови политички поредак у Европи, а на изложби су биле мртве природе, пејзажи српског интимизма.

Урош Ђурић: Је ли то био Драги Јовановић?

Мишко Шуваковић: Да. А на првој изложби у Београду после ослобођења, која је у свом наслову имала слоган „Уметници за рањенике, инвалиде рата”, биле су исте слике. А дискурс је био другачији. Али обе изложбе имале су функцију политичке верификације, у једном случају расно-националног идентитета, у другом случају класне опредељености. Чак је ова друга изложба за рањенике 1944. године у Београду заправо била продајна и сваки купац дела је морао да да половину цене слике или графике док траје изложба, а остатак при преузимању дела. Ово су два инфантилна примера, али два примера која нам показују да је уметност суштински везана за структуру моћи. Сада се структура моћи променила, функционише на сасвим другачији начин, селекција и избор уметника изводи се под другачијим критеријумима него у доба о коме смо говорили. Овде не постоје приватне галерије, на тај начин, да воде комерцијалну политику.

Политика: Како бисте дефинисали данашњу уметничку сцену Србије?

Урош Ђурић: Тешко је уопште овде говорити о сцени као целовитој јединственој појави на онај уређени начин у којем имате сценски оквир као јасно профилисану комбинацију вертикале и хоризонтале. У тој вертикали бисте имали институционални живот, затим медијско присуство и све оно што би биле хијерархијске позиције културне политике једног друштва. У хоризонтали бисте имали најшири спектар уметничке продукције. Од свега тога ми имамо само нешто од хетерогености уметничке продукције, али је њена невидљивост можда једнако велика као што је била између два рата.

Када је вертикала у питању, кључно је то да недостаје новац.

Када је реч о продукцији, не постоји ниједна референтна изложба, не постоји промотивно поље на основу кога можете да сагледате актуелне феномене овдашње сцене.

Стеван Вуковић: Овде је уметност елиминисана са јавне сцене, као да је то само приватна ствар уметника и других актера у пољу уметности. Као да се подразумева да се ти људи уметношћу баве само зато што то воле, имају амбиције које тако реализују, те и зато што преко тога имају неку врсту медијске промоције, и то се тиче само њих самих и, можда, неког колекционара и љубитеља уметности. Погледајте само ко посећује отварања изложби: рођаци и пријатељи, углавном. Не чак ни професионалци. Додуше, ако је уметник успешан по некој другој основи, или ако уме да пласира фантазам да је успешан негде другде, сви ће доћи. Али, поента је у томе да сам рад на реализацији уметничких дела и изложби више ником није битан, он је у потпуности сведен на приватну сферу, са одсуством друштвене бриге и одговорности за то какву визуелну културу стичемо изван домена медијског спектакла и дизајна који је углавном услужног типа. Неки уметници, стога, и одустају од рада на продукцији самих радова, и производе само контексте за промоцију себе као личности, где се често и нађу неки радови, али какви, тиме се мало ко бави. На пример, ако се закаже изложба групе уметника који су јако популарни по било којој основи, ту, у ствари, и не мора ишта да буде изложено. Публика ће бити и више него задовољна добром атмосфером, послужењем и дружењем. То је нека врста „Фејсбука” другим средствима, где се као основни, па и пресудан, квалитет узима квалитет њене друштвености. Осим тога, изостанак радова увек се лако може легитимисати неком теоријом.

Славко Тимотијевић: Парадоксално је, а мислим да су то сви већ констатовали у многим приликама, да је током деведесетих, дакле у време рата и санкција, уметничка сцена била далеко богатија, креативнија и, рекао бих, реалнија. Чини ми се да је главни симптом овог времена криза институција које нису способне да се трансформишу, а познато је да су институције културе главни генератори сцене. Приватна и независна, односно НВО сцена нису смогле снаге да створе нове профиле рада или пак нове институције и остале су запетљане негде у замкама компликованих транзиционих клопки. То се, наравно, рефлектује и на сваког индивидуалног ствараоца, који не могу да остану хладни на веома присутну прождрљивост у свим сегментима друштвених манифестација.

Ђорђе Кадијевић: Мислим да је у овом тренутку помало неумесно тражити од било кога да се изјасне у погледу питања да ли се може дефинисати садашња уметничка ситуација. Првo, зато што није одређен категоријални, суштински појам уметности. Данас се под значењем речи уметност подразумева много штошта, чак до те мере различито да се, једноставно, поставља питање – може ли се одржати под тим називом.

Други разлог је чињеница да о одређењу уметничке ситуације у нас одлучују или не одлучују фактори који са самом уметношћу имају мало или нимало везе. Завршићу сећањем на први и последњи тренутак кога се ја за свога века сећам, да је постојао одређени појам артикулисане уметничке ситуације у овој земљи. То је време тридесетих година 20. века, када је постојало конституисано грађанско друштво, конституисан грађански укус и када је то што се звала уметност било детерминисано изразима као поетски реализам или интимизам... То је нешто што је одговарало не само укусу него и начину мишљења и начину живота ондашњих људи. Ми данас говоримо о томе да ли је нова пракса етаблирана, а нико не поставља питање да ли је то што је у име нове праксе створено ушло у наш живот, где видимо та дела, колико она непосредно утичу на нашу свакидашњицу? Мислим да ту постоји једно опасно раслојавање које казује да та нова пракса одговара тежњи и интенцији једног, нећу га назвати интересним, али у сваком случају идеолошки артикулисаном и усмереном капацитету умова људи од хтења, стручњака, аналитичара ситуације и тако даље. А што се тиче наше популације, она је врло далеко од тога.

Урош Ђурић: Пре три године имао сам самосталну изложбу у Бечу и звали су ме из аустријске фондације „Културконтакт“ да учествујем у њиховом програму едукације учитеља, значи људи који подижу децу од првог до четвртог разреда у Аустрији, да на основу своје уметничке праксе, за коју се може рећи да припада ширем појму нове уметничке праксе, прикажем и представим, уз аутентично ауторско виђење и тумачење, шта је то данашња уметничка продукција. Значи, причамо о људима који ће онда то преносити деци од седам до десет година. Они их већ у том узрасту уводе у савремене културне феномене. Проблем је што код нас не постоји никаква политика која би се бавила едукацијом о савременој култури.

Мишко Шуваковић: Завршницу бих почео са Каравађом. Taj велики мајстора барока, морао је да освоји једног папу, да не употребим тежу реч „заведе“, да би на римском тржишту продавао своја дела. Можда је проблем овог времена у коме живимо што нема једног папе. Не мислим на персону, већ мислим на институцију.

Уметност је увек најбоља у оном времену у коме живите.

Наша средина је данас катастрофална, а, с друге стране, ово је средина у којој се одвија најбоља уметност у њеној историји. Ја мислим да је ово што је Урош Ђурић рекао мени јако блиско – педагогија, и увођење уметности у оне дискурсе који припадају масовном образовању.

Друго важно подручје јесте децентрализација уметничких институција у Србији, по узору на немачки модел, на пример. То банално значи да Србија треба да има барем 10 музеја савремене уметности, и то не оне који ће имати ремек-дела од највећих ремек-дела, већ која ће имати простор за излагање уметника који ће моћи да циркулишу и да граде свој идентитет, а да ти музеји имају конкурентске позиције.

------------------------------------------------------------------ 

Ђорђе Кадијевић

Сећам се, једног веселог разговора у Милешевској сликарској колонији, коју водим, више од 30 година, када је наш скорашњи уважени лауреат Раша Тодосијевић био гост те колоније на мој позив. Ми смо, у необавезном, веселом тону причали са дозом намерно исфорсираног хумора о томе ко је шта од нас. И шта је испало? Ако ја кажем Раши да није уметник, он каже ја имам разлога да се увредим, ти не сматраш да је то уметност шта ја радим. Међутим, ако му ја кажем да је уметник он се опет увреди због тога што га ја стављам у исту класу са Колесниковом (смех). То до те мере показује колико је амбивалентан централни, стожерни, категоријални појам уметности који је апсолутно дифузан. Данас је мало ко у стању да вам децидирано одговори шта је то уметност... Was ist kunst – што би рекао Раша.

------------------------------------------------------------------------

Нови музеји, сваких пет до десет година

Славко Тимотијевић: Још тих педесетих година, донета је одлука да се оснује и изгради Музеј савремене уметности, а затим и друге институције културе. Али пошто у нашем систему увек постоји нека врста грешке, овде је та грешка била то да се све прави по систему узорака. Један музеј, један Битеф, један Бемус, један Фест. Дакле, направи се један узорак и онда се мисли да је тај узорак довољан за све остало што ће се дешавати. На територији садашње Србије потребно је на сваких пет до десет година отворити нови музеј којим би се задовољиле потребе друштва, прилив уметника и артефактног материјала и стручно пратиле промене у свету уметности. Али не могу историчари уметности правити музеје без друштвене, односно политичке воље која би требало да сервисира стручна становишта. Политичари имају задатак, преко стручњака, да идентификују све те врсте промена, како би на основу тога одређивали друштвену стратегију.

 --------------------------------------------------------------

Бестидни кустоси

Урош Ђурић: Моје најновије искуство је управо везано за један велики светски бијенале који ће се одиграти идуће године. Дошле су ми у радну посету две кустоскиње као представнице комесара изложбе, за кога су рекле: „Јао, хвала богу, коначно је то уметник”. Могу вам рећи да су уметници као комесари изложби често ригиднији од самих кустоса. Две кустоскиње, врло драге, радиле су са мном трочасовни истраживачки разговор, током којих сам приказао своје радове. Коначан закључак био је да им се све јако допало, али да њихов концепт није излагачки, па самим тим нису заинтересоване за излагање онога што сам до сада урадио, него траже да им, на основама онога што сам радио, предложим нови пројекат, али то опет не значи да ћу учествовати на изложби, већ ће предлог рада проћи филтрацију колико одговара или не одговара замишљеној поставци, па ће ми јавити да ли сам ушао у коначан избор. То већ постаје помало бестидно. То је као када бисте од тенисера тражили да игра на одређени начин ако жели да учествује на турниру.

(Крај)