Politička volja i umetnost u Srbiji 2

Politika: Ko arbitrira umetničkom scenom danas u Srbiji? Kakva nam je kritika? Da li su kustosi potisnuli umetnike?

Miško Šuvaković: Ako se govori o današnjoj situaciji, u načelu, možemo reći da postoji državni sektor, odnosno ostaci državnog sektora iz doba samoupravnog socijalizma. Postoji, zatim, nezavisni, takozvani nevladin sektor, koji je jednim delom formiran u devedesetim godinama sa određenim političkim profilom, ali koji danas podrazumeva i neoliberalne opcije, posebno u likovnim umetnostima. One fantastične kravice što su postavljene po Knez Mihailovoj ulici tipičan su primer neoliberalne artikulacije urbanih prostora. Nevladin sektor je danas veoma složen i, manje-više, većina kritičara i kustosa svoj rad i svoju egzistenciju obezbeđuju u domenu takve vrste rada. Postoji nešto što bi se nazvalo privatnim sektorom, sa otvaranjem privatnih muzeja, privatnih kolekcija, javnih i tajnih. Sva pažnja državnog sektora posvećena je samo identifikacionim matricama koje su vezane za istoriju umetnosti, freske, manastire, ali kad je reč o aktuelnim strujanjima njegova uloga se smanjuje.

Kritičar je profesija u odumiranju poslednjih tridesetak godina. Ovo je vreme dominantne uloge kustosa koji, zapravo, radi kroz sistem projekata, koji više nisu vezani za petoletku ili dugoročni plan već za kratkoročne finansijski podržane projekte.

Stevan Vuković: Ja više ne verujem u to. Slobodni kustos kao emancipator likovne scene, nezavisna autorska figura koja na nov način artikuliše umetničke radove i profile institucija, mit je iz devedesetih. Danas kustosi rade uglavnom uslužno, i to u smeru podizanja rejtinga nekog muzeja, kolekcije ili neke umetničke manifestacije. Da bi bili konkurentni na tržištu rada, pristaju da rade tako kako im naručioci posla nalažu, i zapravo samo naplaćuju to što kapital svojih kontakata u svetu umetnosti pretaču u razne institucionalne forme. Što više kontakata imaju, to su traženiji, pa su zato već gotovo sasvim usmereni na komunikaciju, a ne na artikulaciju toga što se u njihovom polju iskustva pojavljuje kao umetnički sadržaj.

Uroš Đurić: Osnovna stvar je finansijski izvor. U politici određenih zemalja već je zacrtano zašto se daje novac u određenom periodu. Zašto su se radile „balkanske izložbe” baš 2002. i 2003. godine? Zato što je u nemačkoj politici bilo određeno da će novac koji te godine ide za međunarodne programe biti usmeren ka Balkanu. Kroz dve godine bio je usmeren ka Južnoj Africi, ili već nekom drugom. Za mene je to bio šok, jer sam mislio da velike institucije u svetu imaju jasno profilisane programe koji su potpuno autonomni. Ne, oni su pozvani da konkurišu kao državne institucije upravo preko veoma zvučnih kustoskih imena, kao što su Rene Blok ili Peter Vajbl, i da zatraže pare za izložbe bez obzira na to da li je to u njihovom domenu interesovanja ili ne.

Miško Šuvaković: Kustos nije, kao što je nekada bio galerista ili predstavnik muzeja savremene ili moderne umetnosti, idealni ljubitelj umetnosti koji će pasti u nesvest pred umetnikom i reći: „Ti si genije koga sam uvek čekao da nađem”. On je profesionalac koji bira prema određenim potrebama za određeni budžet.

Stevan Vuković: Ono što je jako važno za poziciju kustosa u ovom vremenu jeste inflacija kustoskih kurseva i departmana za kustoske studije na fakultetima. Neracionalno veliki broj kustosa svake godine dobija neke diplome i stupa na tržište rada, koje je već sasvim zagušeno. Na taj način, oni dospevaju u položaj u kome su umetnici bili oduvek – u međusobne borbe za vidljivost na sceni – i dobijaju priliku da realizuju neki projekat.

Uroš Đurić: Ceo sistem, kao i liberalizam uostalom, preuzet je iz američkog modela. Verovatno znate da u Americi ne postoje državni muzeji. U poslednje vreme čak ni bijenala nisu toliko aktuelna koliko su aktuelni sajmovi. Bijenalni tip izložbe postaje, jednostavno, preskup. I sad se prvi put otvara mogućnost privatnim komercijalnim galeristima da budu neka vrsta saučesnika u koncipiranju velikih institucionalnih izložbi. Kada se biraju umetnici za neku veliku međunarodnu izložbu, redovno se izabere ona opcija gde će vam zapravo galerista zarad promocije svog umetnika uleteti u kombinaciju oko budžeta, a pogotovo ako se insistira da to bude novi rad.

Miško Šuvaković: Radeći na drugoj knjizi 20. veka, radio sam izložbe koje su rađene u Nedićevoj Srbiji, i prvih dana posle oslobođenja. I poslednja izložba koja je održana u Beogradu u vreme Nedićeve vlade, koju je otvorio tadašnji gradonačelnik Beograda, inače osnivač Specijalne policije u to vreme, bila je izložba umetnosti koja nudi novu rasu, koja nudi novi politički poredak u Evropi, a na izložbi su bile mrtve prirode, pejzaži srpskog intimizma.

Uroš Đurić: Je li to bio Dragi Jovanović?

Miško Šuvaković: Da. A na prvoj izložbi u Beogradu posle oslobođenja, koja je u svom naslovu imala slogan „Umetnici za ranjenike, invalide rata”, bile su iste slike. A diskurs je bio drugačiji. Ali obe izložbe imale su funkciju političke verifikacije, u jednom slučaju rasno-nacionalnog identiteta, u drugom slučaju klasne opredeljenosti. Čak je ova druga izložba za ranjenike 1944. godine u Beogradu zapravo bila prodajna i svaki kupac dela je morao da da polovinu cene slike ili grafike dok traje izložba, a ostatak pri preuzimanju dela. Ovo su dva infantilna primera, ali dva primera koja nam pokazuju da je umetnost suštinski vezana za strukturu moći. Sada se struktura moći promenila, funkcioniše na sasvim drugačiji način, selekcija i izbor umetnika izvodi se pod drugačijim kriterijumima nego u doba o kome smo govorili. Ovde ne postoje privatne galerije, na taj način, da vode komercijalnu politiku.

Politika: Kako biste definisali današnju umetničku scenu Srbije?

Uroš Đurić: Teško je uopšte ovde govoriti o sceni kao celovitoj jedinstvenoj pojavi na onaj uređeni način u kojem imate scenski okvir kao jasno profilisanu kombinaciju vertikale i horizontale. U toj vertikali biste imali institucionalni život, zatim medijsko prisustvo i sve ono što bi bile hijerarhijske pozicije kulturne politike jednog društva. U horizontali biste imali najširi spektar umetničke produkcije. Od svega toga mi imamo samo nešto od heterogenosti umetničke produkcije, ali je njena nevidljivost možda jednako velika kao što je bila između dva rata.

Kada je vertikala u pitanju, ključno je to da nedostaje novac.

Kada je reč o produkciji, ne postoji nijedna referentna izložba, ne postoji promotivno polje na osnovu koga možete da sagledate aktuelne fenomene ovdašnje scene.

Stevan Vuković: Ovde je umetnost eliminisana sa javne scene, kao da je to samo privatna stvar umetnika i drugih aktera u polju umetnosti. Kao da se podrazumeva da se ti ljudi umetnošću bave samo zato što to vole, imaju ambicije koje tako realizuju, te i zato što preko toga imaju neku vrstu medijske promocije, i to se tiče samo njih samih i, možda, nekog kolekcionara i ljubitelja umetnosti. Pogledajte samo ko posećuje otvaranja izložbi: rođaci i prijatelji, uglavnom. Ne čak ni profesionalci. Doduše, ako je umetnik uspešan po nekoj drugoj osnovi, ili ako ume da plasira fantazam da je uspešan negde drugde, svi će doći. Ali, poenta je u tome da sam rad na realizaciji umetničkih dela i izložbi više nikom nije bitan, on je u potpunosti sveden na privatnu sferu, sa odsustvom društvene brige i odgovornosti za to kakvu vizuelnu kulturu stičemo izvan domena medijskog spektakla i dizajna koji je uglavnom uslužnog tipa. Neki umetnici, stoga, i odustaju od rada na produkciji samih radova, i proizvode samo kontekste za promociju sebe kao ličnosti, gde se često i nađu neki radovi, ali kakvi, time se malo ko bavi. Na primer, ako se zakaže izložba grupe umetnika koji su jako popularni po bilo kojoj osnovi, tu, u stvari, i ne mora išta da bude izloženo. Publika će biti i više nego zadovoljna dobrom atmosferom, posluženjem i druženjem. To je neka vrsta „Fejsbuka” drugim sredstvima, gde se kao osnovni, pa i presudan, kvalitet uzima kvalitet njene društvenosti. Osim toga, izostanak radova uvek se lako može legitimisati nekom teorijom.

Slavko Timotijević: Paradoksalno je, a mislim da su to svi već konstatovali u mnogim prilikama, da je tokom devedesetih, dakle u vreme rata i sankcija, umetnička scena bila daleko bogatija, kreativnija i, rekao bih, realnija. Čini mi se da je glavni simptom ovog vremena kriza institucija koje nisu sposobne da se transformišu, a poznato je da su institucije kulture glavni generatori scene. Privatna i nezavisna, odnosno NVO scena nisu smogle snage da stvore nove profile rada ili pak nove institucije i ostale su zapetljane negde u zamkama komplikovanih tranzicionih klopki. To se, naravno, reflektuje i na svakog individualnog stvaraoca, koji ne mogu da ostanu hladni na veoma prisutnu proždrljivost u svim segmentima društvenih manifestacija.

Đorđe Kadijević: Mislim da je u ovom trenutku pomalo neumesno tražiti od bilo koga da se izjasne u pogledu pitanja da li se može definisati sadašnja umetnička situacija. Prvo, zato što nije određen kategorijalni, suštinski pojam umetnosti. Danas se pod značenjem reči umetnost podrazumeva mnogo štošta, čak do te mere različito da se, jednostavno, postavlja pitanje – može li se održati pod tim nazivom.

Drugi razlog je činjenica da o određenju umetničke situacije u nas odlučuju ili ne odlučuju faktori koji sa samom umetnošću imaju malo ili nimalo veze. Završiću sećanjem na prvi i poslednji trenutak koga se ja za svoga veka sećam, da je postojao određeni pojam artikulisane umetničke situacije u ovoj zemlji. To je vreme tridesetih godina 20. veka, kada je postojalo konstituisano građansko društvo, konstituisan građanski ukus i kada je to što se zvala umetnost bilo determinisano izrazima kao poetski realizam ili intimizam... To je nešto što je odgovaralo ne samo ukusu nego i načinu mišljenja i načinu života ondašnjih ljudi. Mi danas govorimo o tome da li je nova praksa etablirana, a niko ne postavlja pitanje da li je to što je u ime nove prakse stvoreno ušlo u naš život, gde vidimo ta dela, koliko ona neposredno utiču na našu svakidašnjicu? Mislim da tu postoji jedno opasno raslojavanje koje kazuje da ta nova praksa odgovara težnji i intenciji jednog, neću ga nazvati interesnim, ali u svakom slučaju ideološki artikulisanom i usmerenom kapacitetu umova ljudi od htenja, stručnjaka, analitičara situacije i tako dalje. A što se tiče naše populacije, ona je vrlo daleko od toga.

Uroš Đurić: Pre tri godine imao sam samostalnu izložbu u Beču i zvali su me iz austrijske fondacije „Kulturkontakt“ da učestvujem u njihovom programu edukacije učitelja, znači ljudi koji podižu decu od prvog do četvrtog razreda u Austriji, da na osnovu svoje umetničke prakse, za koju se može reći da pripada širem pojmu nove umetničke prakse, prikažem i predstavim, uz autentično autorsko viđenje i tumačenje, šta je to današnja umetnička produkcija. Znači, pričamo o ljudima koji će onda to prenositi deci od sedam do deset godina. Oni ih već u tom uzrastu uvode u savremene kulturne fenomene. Problem je što kod nas ne postoji nikakva politika koja bi se bavila edukacijom o savremenoj kulturi.

Miško Šuvaković: Završnicu bih počeo sa Karavađom. Taj veliki majstora baroka, morao je da osvoji jednog papu, da ne upotrebim težu reč „zavede“, da bi na rimskom tržištu prodavao svoja dela. Možda je problem ovog vremena u kome živimo što nema jednog pape. Ne mislim na personu, već mislim na instituciju.

Umetnost je uvek najbolja u onom vremenu u kome živite.

Naša sredina je danas katastrofalna, a, s druge strane, ovo je sredina u kojoj se odvija najbolja umetnost u njenoj istoriji. Ja mislim da je ovo što je Uroš Đurić rekao meni jako blisko – pedagogija, i uvođenje umetnosti u one diskurse koji pripadaju masovnom obrazovanju.

Drugo važno područje jeste decentralizacija umetničkih institucija u Srbiji, po uzoru na nemački model, na primer. To banalno znači da Srbija treba da ima barem 10 muzeja savremene umetnosti, i to ne one koji će imati remek-dela od najvećih remek-dela, već koja će imati prostor za izlaganje umetnika koji će moći da cirkulišu i da grade svoj identitet, a da ti muzeji imaju konkurentske pozicije.

------------------------------------------------------------------ 

Đorđe Kadijević

Sećam se, jednog veselog razgovora u Mileševskoj slikarskoj koloniji, koju vodim, više od 30 godina, kada je naš skorašnji uvaženi laureat Raša Todosijević bio gost te kolonije na moj poziv. Mi smo, u neobaveznom, veselom tonu pričali sa dozom namerno isforsiranog humora o tome ko je šta od nas. I šta je ispalo? Ako ja kažem Raši da nije umetnik, on kaže ja imam razloga da se uvredim, ti ne smatraš da je to umetnost šta ja radim. Međutim, ako mu ja kažem da je umetnik on se opet uvredi zbog toga što ga ja stavljam u istu klasu sa Kolesnikovom (smeh). To do te mere pokazuje koliko je ambivalentan centralni, stožerni, kategorijalni pojam umetnosti koji je apsolutno difuzan. Danas je malo ko u stanju da vam decidirano odgovori šta je to umetnost... Was ist kunst – što bi rekao Raša.

------------------------------------------------------------------------

Novi muzeji, svakih pet do deset godina

Slavko Timotijević: Još tih pedesetih godina, doneta je odluka da se osnuje i izgradi Muzej savremene umetnosti, a zatim i druge institucije kulture. Ali pošto u našem sistemu uvek postoji neka vrsta greške, ovde je ta greška bila to da se sve pravi po sistemu uzoraka. Jedan muzej, jedan Bitef, jedan Bemus, jedan Fest. Dakle, napravi se jedan uzorak i onda se misli da je taj uzorak dovoljan za sve ostalo što će se dešavati. Na teritoriji sadašnje Srbije potrebno je na svakih pet do deset godina otvoriti novi muzej kojim bi se zadovoljile potrebe društva, priliv umetnika i artefaktnog materijala i stručno pratile promene u svetu umetnosti. Ali ne mogu istoričari umetnosti praviti muzeje bez društvene, odnosno političke volje koja bi trebalo da servisira stručna stanovišta. Političari imaju zadatak, preko stručnjaka, da identifikuju sve te vrste promena, kako bi na osnovu toga određivali društvenu strategiju.

 --------------------------------------------------------------

Bestidni kustosi

Uroš Đurić: Moje najnovije iskustvo je upravo vezano za jedan veliki svetski bijenale koji će se odigrati iduće godine. Došle su mi u radnu posetu dve kustoskinje kao predstavnice komesara izložbe, za koga su rekle: „Jao, hvala bogu, konačno je to umetnik”. Mogu vam reći da su umetnici kao komesari izložbi često rigidniji od samih kustosa. Dve kustoskinje, vrlo drage, radile su sa mnom tročasovni istraživački razgovor, tokom kojih sam prikazao svoje radove. Konačan zaključak bio je da im se sve jako dopalo, ali da njihov koncept nije izlagački, pa samim tim nisu zainteresovane za izlaganje onoga što sam do sada uradio, nego traže da im, na osnovama onoga što sam radio, predložim novi projekat, ali to opet ne znači da ću učestvovati na izložbi, već će predlog rada proći filtraciju koliko odgovara ili ne odgovara zamišljenoj postavci, pa će mi javiti da li sam ušao u konačan izbor. To već postaje pomalo bestidno. To je kao kada biste od tenisera tražili da igra na određeni način ako želi da učestvuje na turniru.

(Kraj)