Родило за бацање

Пејковац код Житорађе–Ни веће пијаце ни више света у овом крају него у Житорађи. На тезгама свега: одеће, обуће, чарапа, алата... У средишту родног Добрича, зачудо, најмање је поврћа. Нема коме да се прода, кажу: готово свака кућа има повртњаке. Парадајз, паприка, лубенице, диње – тек на понекој тезги. Само поред једне приколице две девојчице седе крај гомиле крупних лубеница. Рекоше да су из села Пејковца, где се, кажу, на стотине хектара гаји бостан и друго поврће.

Са Слађаном Ракићем, који у општини води програме руралног развоја долазимо добрим асфалтним путем у Пејковац, село са 307 домаћинстава. Одавде је мали одлив у градове. Село има школу, амбуланту, пошту...

На једном сокаку затичемо камионе, тракторе, коњска кола – све препуно лубеница. Чекају да предају на кванташкој пијаци.

– Да није овога откупа, морао бих да бацим на тоне. На пијацама им је цена око 10–12 динара за килограм. Ако урачунам превоз и пијачну таксу, не остаје ми ни пет-шест динара. Срећом, овде су отворили кванташ, који, кажу, извози у Чешку велике количине. Дневно су откупљивали и по 150 тона – казује Саша Михајловић, један од највећих произвођача лубеница. Он је, вели, ове године имао бостан на три хектара. За први рани род узимао је и по 20 динара за килограм, па је донекле покрио укупан расход. А он није мали: само воду за поливање довлачи пумпом са бунара удаљеног два километра.

Залазимо, потом, у атаре са бостаништима, пластеницима са парадајзом, паприком... Пред пластеником, прекривеним мрежом за заштиту и од сунца и од града, Гордан Јовановић утоварује гајбице са парадајзом. С поносом показује како је квалитетан род „јабучара“: јаркоцрвени, једри, свежи плодови, да зажелиш одмах да загризеш.

– Видите ли каква милина пропада. Већ сам на ђубре бацио скоро четири тоне. Нема коме да се прода. Ко има превоз, па отера на пијаце Куршумлије и Блаца, још и некако. Овде нико од великих купаца не залази. Држава као да је заборавила нас сељаке, велике произвођаче – јада се Гордан.

На утрини, његова рођака Србијанка расипа на сметлиште пуна колица парадајза! Ту видимо и гомиле бачених лубеница, диња... Около су бостаништа са неубраним лубеницама, побелелим од сунца, које жеже, као да није прошла и половина августа.

– Све ће ово да се баци – казује Драган Петровић. – Код мене је, ипак, штета мања, јер највећи део наводњавам. Успео сам да продам на велико у Краљеву 90 тона лубеница, а овде 30. Није се исплатило, у односу на рад. Због тога, не само због суше, људи све бацају. Цела моја породица, овде је од јутра до мрака. Ја ту и спавам у колиби. Е, ми гајимо на отвореном и паприку. Само да видите: нема јој равне у Добричу. То је она црвена, која се бере половином септембра. Надам се да ће да буде добра цена. Ваљда ће и власт нешто да предузме. Раније су овде на баште долазили Руси и узимали све, сад их нема – казује овај стамени Добричанин. Гледамо његову њиву, дуж које се нижу у бескрај зеленомодре стабљике паприке препуне рода.

Ристић нам износи податке који потврђују да су села у Добричу окренута великој робној производњи поврћа. Само лубеницама засејано је у овој општини 850 хектара. Највише је у Пејковцу – 200 хектара, где роди преко 5.000 тона. Паприка се у овом селу сади на око 30 хектара, што даје принос од хиљаду тона годишње. Слично је и са парадајзом. Сем Пејковца, по поврћу је чувена и сама Житорађа, па Држановац, Ђакус, Самриновац, Извор, Јасеница... А кажу да су љуте папричице најбоље у Вољчинцу.

– Главна брига наше службе у општини све више постаје како да удружимо произвођаче, да изградимо хладњаче, сушаре, погоне за паковање... Онда неће бити тешко довести и купце. То све ова сиромашна општина не може сама. Треба јој отворити пут ка фондовима, и републичким и онима у ЕУ – закључује Слађан Ристић.