Rodilo za bacanje

Pejkovac kod Žitorađe–Ni veće pijace ni više sveta u ovom kraju nego u Žitorađi. Na tezgama svega: odeće, obuće, čarapa, alata... U središtu rodnog Dobriča, začudo, najmanje je povrća. Nema kome da se proda, kažu: gotovo svaka kuća ima povrtnjake. Paradajz, paprika, lubenice, dinje – tek na ponekoj tezgi. Samo pored jedne prikolice dve devojčice sede kraj gomile krupnih lubenica. Rekoše da su iz sela Pejkovca, gde se, kažu, na stotine hektara gaji bostan i drugo povrće.

Sa Slađanom Rakićem, koji u opštini vodi programe ruralnog razvoja dolazimo dobrim asfaltnim putem u Pejkovac, selo sa 307 domaćinstava. Odavde je mali odliv u gradove. Selo ima školu, ambulantu, poštu...

Na jednom sokaku zatičemo kamione, traktore, konjska kola – sve prepuno lubenica. Čekaju da predaju na kvantaškoj pijaci.

– Da nije ovoga otkupa, morao bih da bacim na tone. Na pijacama im je cena oko 10–12 dinara za kilogram. Ako uračunam prevoz i pijačnu taksu, ne ostaje mi ni pet-šest dinara. Srećom, ovde su otvorili kvantaš, koji, kažu, izvozi u Češku velike količine. Dnevno su otkupljivali i po 150 tona – kazuje Saša Mihajlović, jedan od najvećih proizvođača lubenica. On je, veli, ove godine imao bostan na tri hektara. Za prvi rani rod uzimao je i po 20 dinara za kilogram, pa je donekle pokrio ukupan rashod. A on nije mali: samo vodu za polivanje dovlači pumpom sa bunara udaljenog dva kilometra.

Zalazimo, potom, u atare sa bostaništima, plastenicima sa paradajzom, paprikom... Pred plastenikom, prekrivenim mrežom za zaštitu i od sunca i od grada, Gordan Jovanović utovaruje gajbice sa paradajzom. S ponosom pokazuje kako je kvalitetan rod „jabučara“: jarkocrveni, jedri, sveži plodovi, da zaželiš odmah da zagrizeš.

– Vidite li kakva milina propada. Već sam na đubre bacio skoro četiri tone. Nema kome da se proda. Ko ima prevoz, pa otera na pijace Kuršumlije i Blaca, još i nekako. Ovde niko od velikih kupaca ne zalazi. Država kao da je zaboravila nas seljake, velike proizvođače – jada se Gordan.

Na utrini, njegova rođaka Srbijanka rasipa na smetlište puna kolica paradajza! Tu vidimo i gomile bačenih lubenica, dinja... Okolo su bostaništa sa neubranim lubenicama, pobelelim od sunca, koje žeže, kao da nije prošla i polovina avgusta.

– Sve će ovo da se baci – kazuje Dragan Petrović. – Kod mene je, ipak, šteta manja, jer najveći deo navodnjavam. Uspeo sam da prodam na veliko u Kraljevu 90 tona lubenica, a ovde 30. Nije se isplatilo, u odnosu na rad. Zbog toga, ne samo zbog suše, ljudi sve bacaju. Cela moja porodica, ovde je od jutra do mraka. Ja tu i spavam u kolibi. E, mi gajimo na otvorenom i papriku. Samo da vidite: nema joj ravne u Dobriču. To je ona crvena, koja se bere polovinom septembra. Nadam se da će da bude dobra cena. Valjda će i vlast nešto da preduzme. Ranije su ovde na bašte dolazili Rusi i uzimali sve, sad ih nema – kazuje ovaj stameni Dobričanin. Gledamo njegovu njivu, duž koje se nižu u beskraj zelenomodre stabljike paprike prepune roda.

Ristić nam iznosi podatke koji potvrđuju da su sela u Dobriču okrenuta velikoj robnoj proizvodnji povrća. Samo lubenicama zasejano je u ovoj opštini 850 hektara. Najviše je u Pejkovcu – 200 hektara, gde rodi preko 5.000 tona. Paprika se u ovom selu sadi na oko 30 hektara, što daje prinos od hiljadu tona godišnje. Slično je i sa paradajzom. Sem Pejkovca, po povrću je čuvena i sama Žitorađa, pa Držanovac, Đakus, Samrinovac, Izvor, Jasenica... A kažu da su ljute papričice najbolje u Voljčincu.

– Glavna briga naše službe u opštini sve više postaje kako da udružimo proizvođače, da izgradimo hladnjače, sušare, pogone za pakovanje... Onda neće biti teško dovesti i kupce. To sve ova siromašna opština ne može sama. Treba joj otvoriti put ka fondovima, i republičkim i onima u EU – zaključuje Slađan Ristić.