Арапско пролеће, европско лето

Понестало вам је идеја, поручио је грчким политичким и економским елитама у јуну на свом блогу Алекс Андреоу, грчки блогер који живи у Британији, додајући да „где год се налазиш на свету, ова изјава може да се примени”.

И заиста бунт младих широм света ове године можда је изазван различитим мотивима, али оно што повезује демонстранте у Каиру, Тунису, Мадриду, Атини, Лондону, Дамаску, Сантјагу, Тел Авиву... јесте осећај младих да их елите не чују, не разумеју и занемарују. Штавише, повезује их осећај да елите све раде да богати постану још богатији а да млади изнесу терет сваке кризе. Исти осећај је мотивисао и тинејџере под блискоисточним и северноафричким диктатурама и њихове другаре под отпорном неолибералном економском мрежом Европе, Израела и САД, као и студенте у транзиционом Чилеу.

Демонстрације младих широм света, које еминентни професор историје на Харварду Најл Фергусон назива „глобалним изливима беса”, карактерише чињеница да су усмерени против старог начина размишљања и да их повезује осећај да њихови учесници, подстакнути суновратом светске економије и Арапским пролећем, стварају нову реалност.

„Сведоци смо брзе трансформације беса из једне ружне речи у вредну валуту у политичкој трговини”, каже Пријамвада Гопал, професор енглеског језика на Кембриџу.

Оно што је дефинитивно ново у демонстрацијама младих јесу нове технологије које су омогућиле да се организовање протеста спроведе знатно брже и боље. Ера нових технологија је условила и да нема увек најјасније структуре организовања па самим тим нема ни јасних „лидера револуције” или идеологије коју су делили демонстранти 1968. године. Напросто, ово је ново време у којем је могуће да свако има своју идеју али да уједно буде део организоване целине која се бори за неки циљ.

Осим тога, Интернет, „Фејсбук” и „Твитер” омогућили су младим људима широм света да бар на виртуелни начин сазнају како живе њихови вршњаци широм света, али и да виде како финансијске елите живе и троше новац стечен нарастајућом неједнакошћу у расподели националног дохотка у многим земљама.

Протести у Израелу су за многе изненађење, али кад се види статистика о расту јаза између богатих и сиромашних у овој блискоисточној демократији јасно је да је бунт био неминован.

„Историјски у било којој земљи и у било ком контексту, млади људи су ти који су срж протеста. Али, у овом историјском тренутку видимо да млади деле осећај осиромашења, деле осећај да постоји мањак демократије широм света. У свим овим местима неолиберална економска политика је интензивирана и најдиректније погодила младе људе, младе људе који траже посао, студије, перспективу”, каже Пријамвада Гопал. „То је младе ’ударило до коске’ и они се томе директно противе”.

Младе на северу Африке и европским престоницама спаја и то што више не верују у ауторитете традиционалних институција, било да је то култ личности египатског председника Хоснија Мубарака или да су у питању главни актери британске политичке, финансијске и културне сцене – банкари, премијер и медијска империја Руперта Мардока.

С друге стране, шпански демонстранти доказују да се у демократијама изгубила вера у званичне механизме које воде политичким реформама те кажу да „нису заинтересовани за промену министара већ да желе да промене начин на које се ствари одвијају”.

Арапско пролеће изазвало је европско лето протеста, али сва је прилика да ускоро неће уследити „азијска јесен”, иако јаз између богатих и сиромашних, судећи према статистикама, подједнако тишти и младе људе у Кини, Јужној Кореји, Јапану. У азијском менталитету је заиста присутнија већа спремност људи да се покоре ауторитету и жртвују зарад њега, било да је у питању вођа или председник корпорације. Ипак, времена се мењају а глобализовани свет информација чини да млади људи буду храбрији и захтевнији него пре.