Дан који је шокирао свет

Ових дана је уз велики публицитет обележено 50 година од почетка градње Берлинског зида, запреке од бетона и жице која је током 28 година постојања била најмоћнији симбол Хладног рата.

Подигнут по налогу источнонемачког комунистичког вође Валтера Улбрихта, уз одобрење совјетског лидера Никите Хрушчова, зид дужине 55 километара, са 202 стражарска места и 238 бункера преполовио је Берлин. Осим градске зоне, захватао је још 111 километара немачке границе између Запада и Истока.

Четири дана пре подизања зида, главни уредник „Политике” Данило Пурић поручио ми је да прекинем одмор у Истри и да се сместа вратим на дописничко место у Западном Берлину.

Одмах по повратку, прешао сам ноћу граничну линију на чувеном „Чек поинту Чарли”, дежурајући на источној страни. Ништа драматично није могло да се примети, али је могло да се наслути.

Наредне ноћи, 12. на 13. август, све се видело: колоне источнонемачких војника, фолксполицајаца, оклопних кола. После поноћи преко радија је кратко саопштено: „Граница је затворена“.

Испред мог аутомобила, на источној страни, близу пограничне станице подземне железнице, затекао сам пребледелог младића. Молио је да га сакријем у пртљажник и пребацим на западну страну. Одустао је тек када сам му рекао да фолксполицајци пажљиво претресају сваки ауто и да би био сместа ухапшен.

Наредног јутра почела је градња зида. Цементирање идеолошке поделе шокирало је свет. Свако је имао своје тумачење подизања зида.

У Источном Берлину се говорило да је зид неопходан како би се Немачка Демократска Република (НДР) одбранила од Запада. У Бону је протумачено да зид треба да онемогући пребеге источних Немаца на Запад, што је дотле било лако изводљиво.

За првих седам месеци те 1961. пребегло је више од 207.000 источних Немаца, а од 1949. могуће и више од три милиона.

Берлински зид снимљен 11. новембра 1989. када је већ два дана трајало рушење (Фото Ројтерс)

Фабрике на истоку престајале су да раде, живот се гасио, НДР се распадала, па је подизање зида, сем улоге идеолошког бедема, имало и друге поводе.

С друге стране, влада канцелара Конрада Аденауера у Бону је – то се није прикривало – плаћала премије за пребегле, обезбеђивала им радна места и бољи живот у двоструко пространијој и много богатијој Савезној Републици Немачкој.

Исток је будно мотрио да се бекства спрече, а бегунци су измишљали све могуће начине да се домогну Запада: копани су тајни тунели, коришћени бојлери на пограничним рекама. Туристички одласци за земље Варшавског пакта попут Чехословачке, Мађарске или Бугарске такође су коришћени за бекство.

Фолксполиција је без упозорења пуцала на сваког ко би покушао да се пребаци на западну страну.

У Берлину је крај зида, до његовог рушења 9. новембра 1989, убијен 321 бегунац, а дуж границе две Немачке још 661.

Уједињење Немачке и рушење симбола идеолошки подељеног света касније ће помоћи повлачењу нових граница по Европи. На једној страни уједињавање, на другој распарчавање: Чехословачка се поцепала на две државе, балтичке земље одвојиле су се од Русије која се и сама поделила. Уз свесрдну помоћ Немачке, поцепана је СФР Југославија.

То је већ историја. Као и брзина којом је „Политика“ на првој страни већ 12. августа 1961. наслутила почетак градње европског ругла без премца, преграђивање Берлина и цементирање границе Хладног рата.

„Политика“ је била присутна и када је зид срушен, када су комади бетонских блокова продавани као сувенири на време у коме су многе историјске заблуде биле уграђене у најпознатији зид 20. века.