Уметнички јубилеј у манастиру Крки

Прекјуче, на Преображење, у древном српскодалматинском манастиру Крки, основаном 1350. године, почела је с радом ликовна колонија којом се обележавају две деценије од почетка ове јединствене, српске културне манифестације у Далмацији.

Овде, на скровитој обали реке Крке, код Кистања, близу тридесетог километра пута Книн–Задар, сликари, вајари и графичари из Србије, Републике Српске, Црне Горе и Хрватске стварају своја дела која трајно остају у манастирској ризници. Истовремено, у оквиру графичке радионице и школе сликања, образују се млађи нараштаји, а уметници креирају и манастирске грамате, захвалнице и слична документа.

Према речима селектора и водитеља колоније, сликара Здравка Мирчете, манастирски амбијент је богомдан за ствараоце јер су кањон зеленкасте реке, медитерански камен, козе и змије прави библијски миље.

Уосталом, на сваких четрдесетак минута овде пристижу бродице са иностраним туристима који су фасцинирани ранохришћанским катакомбама испод манастирских зидина. А да би сам манастир могао бити апостолска дестинација постоје занимљиве индиције. Апостол Павле, у Посланици Римљанима, потврђује да је проповедао у Далмацији, а предање да је боравио на реци Крки, близу римског Бурнума, код данашњих Кистања, као и о материјализацији тог предања (несталом манастирском епиграфу и некој прастарој икони) први су писали далматински историописци католичке провенијенције: Ђовани Луцијус, фра Гашпар Вињалић и задарски препозит К. Ф. Бјанки.

С благословом тадашњег далматинског епископа Николаја, идејни зачетник и организатор првих, ратних ликовних колонија (од 1991. до 1994. године) било је таман основано, книнско Српско културно друштво „Зора”, чије је рађање праћено хапшењима и харангом хрватских комунистичких власти. Следеће, 1992. године, колонија је институционализована као Умјетничко братство манастира Крке.

Међу учесницима прве ликовне колоније било је подоста звучних имена, а споменућемо само оне који више нису међу живима: Јован Солдатовић, Милован Видак, Светозар Самуровић, Милић Станковић, Драгош Калајић, Трајко Стојановић Косовац и Мића Стоиљковић. Младен Србиновић и Мића Поповић приложили су, тада, на дар колонији, своје готове радове.

Тада, усред рата, уметничка интуиција је нагазила на бизарно предсказање: за славу братства изабрана је Марија Магдалена која се слави 4. августа, на дан кад су НАТО и хрватске формације напале и сломиле Српску Крајину.

На тај дан се, и у ово време, ликовни уметници окупљају у манастиру, али ове године, изузетно, због неких техничких околности, премијера је одржана на Преображење, када се у и око манастира Крке одржава двадесетчетворочасовни црквено-народни сабор, данас највећи скуп далматинских Срба.

У време ликвидације Српске Крајине, лета 1995. године, радови настали у оквиру колоније налазили су се на путујућој изложби у Републици Српској. Међутим, у последњи час, пред пад Санског Моста, шездесетак слика и скулптура извучено је у Србију. Пратећи злу коб националног пропадања, експонати су се, пролећа 1999. године, нашли у Призрену одакле су их, усред ратног хаоса, извукли неки храбри момци из Рашке.

Фундус ликовних радова насталих у Крки потом је излаган у тридесетак градова Србије, а 2006. године, руководство „Зоре”, на челу са импресаријем колоније, Николом Церовцем, вратило га је, под извесним притисцима, назад, у окупирану Далмацију.

Међутим, значајни вајарски део фундуса, попрсја значајних далматинских Срба, као што су импозантне бисте великих владика, Никодима Милаша на извору Цетине и Стефана Кнежевића у Оћестову код Книна, отргнуте су са постамената и, нетрагом, нестале у грозничавом пљачкашком походу хрватске војске. Исто се десило са рељефима и бистама значајних личности који су, пером, мачем и добротворним радом, биле на услузи и живеле међу далматинским Србима, а то су краљ Петар I Карађорђевић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и мис Паулина Ирби.

Ипак, видовити људи из СКД „Зоре” већ тада су одлили набројане споменике у два примерка, па ће се и они наћи у манастирској галерији која се управо уређује. Поновно постављање бронзаних попрсја на оригинална места, наравно, било би само ново сладострашће за домољубиве клептомане.