Вечни удварач Београду

Хрватски писци Весна Бига, Ана Брнардић, Игор Мандић, Слободан Шнајдер и Владимир Стојсављевић били су почетком ове недеље гости Културног центра Београда, читали су своју поезију и прозу, дружили се са Београђанима, који су до последњег места испунили Артгет галерију.

Била је то посета у оквиру већ устаљене међусобне сарадње независних удружења писаца Србије и Хрватске, а само пре неколико дана наши књижевници Душко Новаковић, Радмила Лазић и Владимир Копицл били су у Загребу.

Највише пажње београдске публике привукао је наступ Игора Мандића, књижевника, књижевног критичара, новинара, теоретичара медија, публицисте, аутора више од тридесет књига критика, есеја, фељтона, полемика, међу којима се истичу наслови "Уз длаку", "101 кратка критика", "Књижевност и медијска култура", "Романи кризе", "Полицајци духа", "Збогом драги Крлежа", "Што заправо хоће те жене"… Игор Мандић је и у време прекида веза са Хрватском долазио у Београд, нарочито за време Сајма књига. Увек у духу интригантног ствараоца, који је на "линији властите савести", који је увек указивао на недостатак критичности према ономе што је поредак, а често је у свом окружењу "дисао као риба на сувом"…

У својој новој књизи "Себи под кожу – нехотична аутобиографија" коју је објавила хрватска издавачка кућа "Профил", и која је у доживела три издања у четири месеца и најпродаванија је књига у овој години, Мандић иронично сагледава јавност и сопствену личност, пише о култури, друштву, еротици, гурманству.

У Културном центру Београда, у оквиру свог "осебујног" сценског наступа (Мандић је наслоњен на клавир приповедао о својој аутобиографији, одбијајући да прочита одломке како би још више заинтересовао публику), аутор је напоменуо да је реч о књизи дневничких белешки, вођених од августа 2003. до августа 2004. године, које затим прерастају у "нехотичну аутобиографију" и својеврсно разголићавање.

Ова књига ускоро би требало да се појави и код нас. 

Њен почетак приказује лето на чувеним Брионима (према Мандићевим речима нису ништа посебно), а следи разоткривање готово педесет година Мандићевог јавног и приватног живота. Трагичну ноту дневник поприма на крају, када га је смрт ћерке оставила без речи и оставила у уверењу да је немогуће управљати сопственим животом. Писати и о овом догађају значило је потпуну искреност и поринуће "под кожу".

Питамо Игора Мандића шта је по његовом мишљењу било пресудно да књига његове дневничке прозе буде најчитанији бестселер у овој години.

– Управо та интригантност разоткривања приватности некога ко је иначе јавна личност, а нажалост и трагедија која ме је на крају задесила, то све скупа допринело је великом занимању за овакву врсту прозе. То није строго концептуална књига, него фикцијска проза. Истину треба добро обликовати и то је била моја тежња у овој књизи. Изгледа да је то "упалило". Танка је линија између истине, односно факта и умећа обликовања и причања о њему. Ту сам танку линију очито неколико пута вешто испреплео кроз свој текст, па је то одјекнуло у пажњи чак и најпросечнијих читалаца. А умна критика је управо такве ствари похвалила.

Још једна Ваша књига бестселер је у Хрватској, а реч је о кувару. Да ли и ту повезујете теорије о храни са феноменима у друштву? 

– То је практична књижевност, како је волим називати. Таква књига мора бити лака за читање и за добро коришћење. Сувишно есејизирање оптеретило би је. О поменутим проблемима писао сам на другим местима, а можда ћу још неку књигу написати на ту тему.

Кад смо већ код хране, пре двадесет година рекли сте да је шунд грах за масе, а висока култура кавијар за елиту. Шта сад мислите о томе?

– Данас се све помешало, јер све су се разине погубиле, тако да се више не зна шта је шта. Делом је свесно рађено да се све побрка, а онда је инерција времена још појачала губљење разлика између различитих нивоа култура. Чак је било боље док се то могло оштро поделити, па макар и са негативним ставом на једној страни, а са позитивним на другој. Данас је глобални став да све пролази. То је напросто језиво, то је општа каша неукуса.

Још сте говорили да се телевизија улагује малом човеку. Шта сада мислите о томе?

– Данас му се не само улагује, већ га понижава до крајњих граница, а овај ужива у томе. Обожава гледати како чине кловна од њега. Да.

Колико сусрети између српских и хрватских писаца могу да продубе односе између наше две земље?

– Минимално, али увек је боља нека врста благе илузије него тотално безнађе.

Изостао је одговор на питање које би хрватске писце Игор Мандић издвојио као књижевни критичар, уз образложење да не жели никоме да "чини рекламу". Затражену оцену о садашњој српској прози, коју је некада високо вредновао и оцењивао у жирију НИН-ове награде, Мандић је надоместио објашњењем да слабо прати српску прозу јер информације долазе "на капаљку" и врло шкрто.

У Београду сте релативно често. Какве промене примећујете?