Историјски компромис на Алпима

Постављањем прве две од 160 предвиђених топографских табли са двојезичним натписима места, у присуству шефова влада Словеније и Аустрије, у Целовцу је минуле недеље озваничен почетак процеса помирења корушких Словенаца и Аустријанаца. За мање од годину дана, низом паралелних и пратећих акција требало би да се стави тачка на размимоилажења припадника две народности која су ескалирала током минулих пет и по деценија.

Посебан значај придаје се расветљавању детаља из такозване бомбашке епохе. Специјалној историјској комисији поверено је да до почетка идуће године документује „допринос корушких Словенаца настанку данашње, демократске Аустрије”. При том би ваљало показати да корушки Словенци нису колективни кривци за серију бомбашких атентата у Корушкој, седамдесетих година прошлог века, већ да је реч о појединцима који су дејствовали по налогу страних сила, односно по задатку некадашње Савезне службе државне безбедности (Југославије), совјетског КГБ-а, британског МИ-6 и немачког БНД-а.

У Корушкој је између 1972. и 1979. године детонирало деветнаест паклених машина, а осујећен је вишеструки број покушаја атентата, који се не саопштава јавности. Слично догађањима у Јужном Тиролу припојеном Италији, атентати су доведени у везу са настојањима радикалних организација корушких Словенаца за осамостаљењем.

По званичној дефиницији аутохтони народ и (су)оснивач некадашње Карантаније, корушки Словенци су до данас били и остали „парије царевине, потом републике”. Остали су као невољена мањина и после проглашења Друге републике (Аустрија од краја Другог светског рата). Од стицања пуног суверенитета, 1955. године, званични Беч је околишао са испуњењем обавеза из тачке седам Државног уговора којом су дефинисана права националних мањина и посебни статус корушких Словенаца, упркос чињеници да је испуњење одредби из тог званичног акта било предуслов за суверенитет.

У напетој атмосфери, на сцену су ступиле обавештајне службе страних сила. Примера ради, БНД је „регрутовао” сараднике међу корушким Словенцима, преко којих је формирана и одржавана немачка шпијунска мрежа у Југославији. Званично су врбовани од института „Балкански центар” у Минхену, а били су под командом проминентних представника „немачког хора” (водећих официра) у Аустрији – некадашњег народњачког министра одбране Фердинанда Графа и дугогодишњег градоначелника Целовца Леополда Гугенбергера. Британски МИ-6 је преко словеначке мреже у Корушкој одржавао командне системе партизанског покрета који би у случају да СССР окупира Аустрију ступио у акцију.

„Најбројнију групу агената, међутим, дириговао је некадашњи СДБ”, каже шеф историјске комисије Алфред Елсте. Позивајући се на оригиналне документе, Елсте именује „Станетову групу” (мисли се на Станета Доланца) и тврди да је водила на платном списку 72 особе запослене у корушкој влади и у савезној влади Аустрије.

Аустријска државна полиција (данас Уставобранитељи) сумња да су сви атентати организовани уз помоћ југословенског савезног ДБ-а. Доказано је, међутим, само у једном случају да је Удба била у директној вези са атентаторима. Приликом напада на Музеј референдума о останку Словенаца при Аустрији, у корушком Фелкермаркту, октобра 1979. године, превремено је експлодирала бомба састављена од компоненти југословенске производње. Тешко повређени атентатора имали су лажне документе за које Аустријанци тврде да су „производ Удбине фабрике пасоша”.

За разлику од „завереника аустријског порекла” који су на сличан начин били активни у Доломитима, званични Беч је диверзанте из редова корушких Словенаца назвао – терористима и криминалцима који своје пориве задовољавају на уштрб интереса аустријског народа. Такав приступ довео је до тоталног размимоилажења, штавише до политичке изолације словеначке мањине. У доба тоталног захлађења, штавише, лимитиран је број словеначких представника који су у парламенту смели да користе матерњи језик.

Ново покренути процес помирења је раван историјском компромису. По мишљењу неутралних посматрача, међутим, реч је о компромису науштрб словеначке мањине.

„Зашто се уместо Уставом прописаних 400 топографских табли поставља само 160”, пита се опозиција у Аустрији, али и у Словенији.

Љубљански кругови, наиме, тврде да су Беч, Љубљана и Целовец постигли споразум по диктату Брисела. Човек, предодређен да решава међунационалне односе у складу са вољом Брисела је високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко, који тврди да компромиси морају да постоје. Али као корушки Словенац додаје да је овде реч – о трулом компромису.