Потонуће у песку

Остварује се претња Вашингтона да ће лидери Блиског истока који се не промене „потонути у песку”. Претња је од првих дана такозваног арапског пролећа била упућена либијском пуковнику, не конзервативним краљевима Залива којима је омогућено да се не мењају.

Либија по свему судећи неће славити 1. септембра сећајући се дана 1969. када је Моамер Гадафи оборио монархију и преузео власт. Празник жртве, највећи исламски празник на крају светог месеца рамазана, славиће без „брата вође” коме се деценијама клицало.

Гадафи је био осуђен пре него што је изгласана резолуција УН, пре него што је ико поменуо Међународни кривични суд, пре него што су побуњеници из Бенгазија успели да се дисциплинују, организују и наоружају како би уз подршку НАТО бомбардовања кренули у поход ка Триполију.

Оно што се представљало као арапско пролеће, узурпацијом резолуције УН претворило се у сезону лова на Гадафија и његов режим.

Конфликт у Либији од почетка није имао спонтаност политичког или социјалног бунта као у Тунису или Египту. Вођен је даљинским управљачем који је најчешће амбициозно притискао председник Француске, жељан нафте колико и реванша што Англоамериканци Паризу нису дали шансу у Ираку.

Запад очекује да ће имплозија Гадафијевог режима охрабрити демонстранте по арапском свету. Питање. Сиријци, и они који су против Башара ел Асада, не би волели да им Запад намеће демократију и реформе на начин на који је то 2003. урадио у Ираку а 2011. у Либији.

Колико је таквих у Либији који би више волели да су, попут Тунишана и Египћана, сами свргли деспотску власт. Показало се да Гадафи нема онолико присталица колико је тврдио. Показаће се да и побуњеници немају толику подршку о којој говоре. Масе лако заварају победнике.

Иако се време до тријумфа побуњеника мери часовима, будућност Либије је неизвесна. Привреда је у расулу, извоз нафте стопиран, комуникације поремећене, јавни сервиси оштећени. Разне наоружане милиције, укључујући и исламистичке, чувају своје племенске територије.

Да ли ће већ подељени побуњеници остати у Триполију чиме би се продужило опасно ривалство истока – регрутне базе Гадафијевих противника, и запада – традиционално више наклоњеног пуковнику? Могу ли побуњеници из Киренаике лако да остваре контролу над Триполитанијом?

НАТО већ данима са Националним прелазним саветом спрема план за прве дане после престанка конфликта. Лекције Ирака мора да су свакоме на памети. Нико не жели да се понови хаос створен вакуумом моћи, да крену убиства из освете, пљачка...

Запад је по свему судећи обавио задатак. И поново послао поруку да када некога реши да скине са власти, онда тај нема много избора.

Можда је Гадафи могао раније да преговара. Прагматик какав је доказано био када је то требало, могао је себи да обезбеди спокојнију будућност а Либију поштеди хиљада жртава и разарања. Могао је, али није.

Тиме је НАТО поставио пред велики изазов: када је Алијанса већ остварила свој циљ, морала би да се присети да је њен формални мандат био одбрана либијског цивилног становништва.