Казна

Чега се највише сећате из снимка који је у Србији приказан у лето 2005. године, на коме смо видели припаднике "Шкорпиона" како убијају шесторицу сребреничких муслимана у селу Трнову десет година раније? Да ли кад зажмурите видите оне људе како беспомоћно леже поред пута чекајући да метак озваничи њихову смрт?
Или не можете да се отресете оних лица са пушкама и осмесима, која су изгледала као да их дрма већа трема због камере која их снима него због злочина који управо чине? Сећате ли се, можда, себе? Тога како сте у тишини гутали кнедле суочени са оним за шта сте до тада можда мислили да се ипак није догодило. Јесте ли, притиснути грижом савести што са убицама као Срби делите исто име, пожелели да лежите поред оне шесторице мученика, на правој страни? И колико сте брзо све то заборавили само зато што сте схватили да ви не знате те људе који су убијали неке друге људе?

Можда ће зато пресуда петорици оптужених припадника "Шкорпиона" изречена јуче у Београду, две године од почетка суђења и 12 година после злочина у Трнову, стићи као нека правда и за све нас.

За породице шест убијених младића, верујем, мала је сатисфакција то што су двојица оптужених, Слободан Медић и Бранислав Медић, осуђени на максималну казну од по 20 година затвора. Није то правда. Није правда ни то што је трећи оптужени, и једини који је признао злочин (само зато што другачије није ни могао, јер се на снимку види како пуца у те људе), дакле тај Перо Петрашевић, пошто је рекао да се "најдубље каје" добио 13 година затвора. А сигурно није правда што ће четврти оптужени из те групе, Александар Медић, робијати само пет година. Нема те казне која би значила правду.

Али то што онај Александар Вуков, пети оптужени и једини ослобођен оптужбе, неће бити иза решетака (зато што није било доказа да је извршио кривично дело), може бити нека небеска казна намењена баш нама. Он се враћа међу нас. Баш тамо где је био и оних десетак година пре него што је ухапшен. У исти комшилук, продавницу, да заједно са нама седи на клупи, да расправља о политици, да се рукује са нама, седи у кафани за нашим столом, да нас чашћава пићем за здравље и дуг живот, да полупијани са њим псујемо све оне што нас мрзе, да му плачемо на рамену, да га зовемо својим, да гледамо како мази по глави нашу децу, да га позивамо на славе и крштења. И да ништа не примећујемо, баш као што нисмо ни оних десетак година. И да се са њим смејемо док нам тај смех не постане језиво познат. И онда да се смрзнемо од страха, баш као она шесторица мученика у оном блату који су чекали да у нашим "земљацима" проради нешто људско. А тога у нашим "земама" није било.