Нико не зна колико има деце просјака

Иако су малишани који перу шофершајбне на семафорима свакодневица, увесељавају нас са својим музичким „бравурама” у градским аутобусима или када „прекидају интимни разговор” покушавајући да нам продају руже, ниједна установа у нашој земљи нема податак колико је овакве деце уместо у вртиће и школе „уписано” у сурову школу живота на улици. Тамара Лукшић-Орландић, заменик заштитника грађана за права детета, за „Политику” каже да се ни у једном систему државне власти не води евиденција о овој појави, тако да систем социјалне заштите и полиција имају само индиректне податке о деци просјацима.

– Непостојање евиденције о дечјем просјачењу додатно компликује и отежава могућност да се предузме организована, усклађена и координисана акција на сузбијању, превенцији и елиминисању просјачења, као једног од облика злоупотребе и експлоатације деце, а што је постала обавеза државе ратификацијом Конвенције о правима детета и другим међународним документима – истиче Тамара Лукшић-Орландић.

Наша саговорница додаје да ће заштитник грађана ускоро бити у прилици да публикује резултате истраживања о просјачењу деце у нашој земљи. Тамара Лукшић-Орландић истиче да представници система социјалне заштите и полиције процењују да су припадност ромској етничкој групи и принуда детета на просјачење од стране организоване групе – основни фактор ризика за појаву дечјег просјачења, док је значајно мањи утицај приписан сиромаштву и припадности групи „деце улице”.

– Ово истраживање указало је на недовољно разумевање узрока појаве дечјег просјачења, али и присутност предрасуда и неопходност упознавања стручњака да су управо ромска деца у највећем ризику за укључивање у просјачење као најмаргинализованија група – пре свега због екстремног сиромаштва – каже Тамара Лукшић-Орландић.

Подаци са којима располаже Министарство просвете показују да је свега седам одсто малишана укључено у предшколско васпитање и да највећи број ромских малишана „испадне” из образовног система пре четвртог разреда основне школе.

Олга Лакићевић, координатор пројеката у Центру за интерактивну педагогију, који ради на обуци наставника, каже да мноштво социјално-економских фактора кумује чињеници да се ромски малишани „исписују” из школе у нижим разредима.

– Не постоји начин да се школовање ромских малишана реши декретом и законом, јер је законодавац већ предвидео казнене одредбе за родитеље који не школују своје дете. Школа мора да пошаље поруку да су сва деца добродошла у њеним клупама, али не само на речима. Морамо имати на уму да се деца не школују на свом матерњем језику и због тога би макар на симболичан начин требало премостити језичке баријере које постоје између ромских малишана и остале деце – један од предлога је да натписи на учионицама и просторијама у школи буду и на ромском језику – предлаже Олга Лакићевић.

Марко Шијан, председник управног одбора Центра за интеграцију младих и координатор Свратишта за децу улице, каже да највећи број малишана улицама лута и проси без икаквог надзора родитеља, који чекају да се дете врати кући са дневним пазаром. Додатни проблем представља чињеница да велики број ових малишана није уписан у матичне књиге и нема адресу становања, па се због тога не зна који је центар за социјални рад надлежан за њихов „случај”.

– Сарадници и волонтери Центра за интеграцију младих су од 2005. године збринули више од хиљаду малишана који лутају улицама нашег града, а 630 деце је до данас користило услуге свратишта. Преко 70 одсто малишана из Свратишта за децу са улице уписано је у редовну школу, а просечни корисник ове „сигурне дечје куће” више пута је био у биоскопу и позоришту него просечно градско дете. Захваљујући труду наших сарадника, више од 50 малишана из ромског насеља „Мали Лесковац” на Карабурми прошле године је било уписано и са успехом је завршило припремни предшколски програм, а ове године је више од тридесеторо деце укључено у овај образовни програм – каже Марко Шијан.

--------------------------------------------------------------

Недоступно предшколско образовање

Ромска деца су изложена сваковрсној гетоизацији и искључености из друштвене заједнице, њихови родитељи су незапослени и са недовољним образовањем које гарантује запосленост, живе у небезбедним и неповољним условима за живот и развој детета, без одговарајуће исхране, хигијене, здравствене заштите, недоступно им је предшколско образовање и стимулација на раном узрасту. А, управо је тај рани узраст до шесте године живота преломан за будући развој детета, упозорава Тамара Лукшић-Орландић.