Гол наш насушни

Кличевац – Гол наш насушни дај нам данас и опрости нам картоне наше! И благослови, оче, Дијару и Едуарда нашег! Да буде воља твоја, и на небу, и у шеснаестерцу! Амин!

Да није квалификација за Лигу Европе, тешко да бисмо чули за Шамрок, али црно-бели су у Даблину одиграли тек реми. Српски фудбал је данас такав, да навијачка молитва увек добродође. И овога пута, реч божја стиже од праве особе, од човека који има пуномоћје свевишњег за деловање на земљи. Попа Бату добро знају све фракције Партизановог југа, и они на фудбалским и они на кошаркашким трибинама. Знају га и Владе Дивац и Дуле Вујошевић, са којима је одлазио на коктеле. Познају га и у његове молитве се уздају и тренер Александар Станојевић и играчи. Нарочито Младен Крстајић, који је са клупском делегацијом, био специјални гост села Кличевац, надомак Пожаревца.

Без претеривања, свештеник Братислав Павловић који тамо службује – воли Партизан као очи своје! Зато, кад запали свећу, прекрсти се и помоли за победу, а онда аутомобилом крене за Београд – задња пошта Хумска 1 – па заузме место на трибини, навијачи знају бар једно: да је божји слуга и ове ноћи са њима. Па, шта им Бог да!

– Боже здравља, послао сам поруку секретару Партизана да ми одвоји три карте за запад. Не идем више на југ, сад сам старији – каже весело тридесетседмогодишњи отац Братислав, родом из Земуна, уочи доласка Ираца.

Његова породица увек је била окренута вери.

– Мој деда је био свештеник, као и теча, који данас службује на Карабурми. Као ђаци Богословије, одлазили смо на утакмице, најчешће на стадион ОФК Београда. Али, када сам на „југу” гледао своју прву велику утакмицу, Партизана против Гронингена, знао сам да Партизан постаје моја друга љубав – исповеда се црно-бели свештеник.

Када свештеника Бату данас називају „црно-бели поп”, или „гробар у мантији”, није му драго. Више му прија, рецимо, да га описују као свештеника оданог црно-белом дресу. И, заиста му је веран, па Браничевским округом кружи легенда која каже да после победе Партизана над Звездом, отац Братислав испод мантије обавезно носи омиљену мајицу.

– То је тачно, то је нека врста сеоског обичаја. Када ме виде таквог, врло радо ме провоцирају мештани из противничког табора. Међу мојим најбољим пријатељима у селу су звездаши, па ми братски и заједнички, међусобно поделимо неколико уобичајених провокација. Како бих ја то рекао, понеку пристојну псовку. А моји партизановци су онда пустили буву у сеоску јавност, да један од звездаша није хтео да му светим водицу – наставља неконвенционални свештеник СПЦ.

У Кличевцу је осам година и осећа као да је баш ту рођен, а ни звездаши, осим свакодневних пецкања, не помишљају да су њиховог попа обузели црно-бели греси. Што би се рекло, већ се интегрисао у локалну заједницу, тако што је, осим духовне, стекао и државну лиценцу. Постао је потпредседник Месне заједнице.

Сада Братислав на југ одлази само када се игра против Звезде. Када би сео у ложу, или на западну трибину Маракане, била би то недопустива јерес за свештеника који се нада да ће се ове године публика коначно вратити на фудбалске стадионе.

– Волео бих да долазе породице са децом, да се на трибинама чује смех, а не увреде и туче. Зато не волим хулиганство. И мене је, 1993. године, јурила полиција са штитовима и пендрецима. Заправо, гонили су целу јужну трибину и те тренутке никада нећу заборавити.

Фудбалско светосавље попа Бате се не доводи у питање, осим у једном случају. Питам га отворено, као правоверни „циган”, навија ли он за Звезду када игра против странаца.

Шеретски, а богами и „гробарски”, отац Братислав ми одговара:

– Званично, тада навијам за Звезду. Али, шта је истина у дубини моје душе, то само ја знам!