Gol naš nasušni

Kličevac – Gol naš nasušni daj nam danas i oprosti nam kartone naše! I blagoslovi, oče, Dijaru i Eduarda našeg! Da bude volja tvoja, i na nebu, i u šesnaestercu! Amin!

Da nije kvalifikacija za Ligu Evrope, teško da bismo čuli za Šamrok, ali crno-beli su u Dablinu odigrali tek remi. Srpski fudbal je danas takav, da navijačka molitva uvek dobrodođe. I ovoga puta, reč božja stiže od prave osobe, od čoveka koji ima punomoćje svevišnjeg za delovanje na zemlji. Popa Batu dobro znaju sve frakcije Partizanovog juga, i oni na fudbalskim i oni na košarkaškim tribinama. Znaju ga i Vlade Divac i Dule Vujošević, sa kojima je odlazio na koktele. Poznaju ga i u njegove molitve se uzdaju i trener Aleksandar Stanojević i igrači. Naročito Mladen Krstajić, koji je sa klupskom delegacijom, bio specijalni gost sela Kličevac, nadomak Požarevca.

Bez preterivanja, sveštenik Bratislav Pavlović koji tamo službuje – voli Partizan kao oči svoje! Zato, kad zapali sveću, prekrsti se i pomoli za pobedu, a onda automobilom krene za Beograd – zadnja pošta Humska 1 – pa zauzme mesto na tribini, navijači znaju bar jedno: da je božji sluga i ove noći sa njima. Pa, šta im Bog da!

– Bože zdravlja, poslao sam poruku sekretaru Partizana da mi odvoji tri karte za zapad. Ne idem više na jug, sad sam stariji – kaže veselo tridesetsedmogodišnji otac Bratislav, rodom iz Zemuna, uoči dolaska Iraca.

Njegova porodica uvek je bila okrenuta veri.

– Moj deda je bio sveštenik, kao i teča, koji danas službuje na Karaburmi. Kao đaci Bogoslovije, odlazili smo na utakmice, najčešće na stadion OFK Beograda. Ali, kada sam na „jugu” gledao svoju prvu veliku utakmicu, Partizana protiv Groningena, znao sam da Partizan postaje moja druga ljubav – ispoveda se crno-beli sveštenik.

Kada sveštenika Batu danas nazivaju „crno-beli pop”, ili „grobar u mantiji”, nije mu drago. Više mu prija, recimo, da ga opisuju kao sveštenika odanog crno-belom dresu. I, zaista mu je veran, pa Braničevskim okrugom kruži legenda koja kaže da posle pobede Partizana nad Zvezdom, otac Bratislav ispod mantije obavezno nosi omiljenu majicu.

– To je tačno, to je neka vrsta seoskog običaja. Kada me vide takvog, vrlo rado me provociraju meštani iz protivničkog tabora. Među mojim najboljim prijateljima u selu su zvezdaši, pa mi bratski i zajednički, međusobno podelimo nekoliko uobičajenih provokacija. Kako bih ja to rekao, poneku pristojnu psovku. A moji partizanovci su onda pustili buvu u seosku javnost, da jedan od zvezdaša nije hteo da mu svetim vodicu – nastavlja nekonvencionalni sveštenik SPC.

U Kličevcu je osam godina i oseća kao da je baš tu rođen, a ni zvezdaši, osim svakodnevnih peckanja, ne pomišljaju da su njihovog popa obuzeli crno-beli gresi. Što bi se reklo, već se integrisao u lokalnu zajednicu, tako što je, osim duhovne, stekao i državnu licencu. Postao je potpredsednik Mesne zajednice.

Sada Bratislav na jug odlazi samo kada se igra protiv Zvezde. Kada bi seo u ložu, ili na zapadnu tribinu Marakane, bila bi to nedopustiva jeres za sveštenika koji se nada da će se ove godine publika konačno vratiti na fudbalske stadione.

– Voleo bih da dolaze porodice sa decom, da se na tribinama čuje smeh, a ne uvrede i tuče. Zato ne volim huliganstvo. I mene je, 1993. godine, jurila policija sa štitovima i pendrecima. Zapravo, gonili su celu južnu tribinu i te trenutke nikada neću zaboraviti.

Fudbalsko svetosavlje popa Bate se ne dovodi u pitanje, osim u jednom slučaju. Pitam ga otvoreno, kao pravoverni „cigan”, navija li on za Zvezdu kada igra protiv stranaca.

Šeretski, a bogami i „grobarski”, otac Bratislav mi odgovara:

– Zvanično, tada navijam za Zvezdu. Ali, šta je istina u dubini moje duše, to samo ja znam!