Право на ћутање потрошача

Нисам сигуран да постоји предлог о криминализацији повраћаја робе у продавнице. Заправо питам да ли такав предлог већ не постоји. Било како било, ја сам у евиденцији. Мој матични број заувек ће остати у архивама власти које су надлежне за опаке и опасне потрошаче који би да врате неку робу.

Ево извештаја о инциденту:

Возећи се једне недеље по огромној врућини и у веома спором саобраћају преко Газеле (и једно и друго било је за очекивати) мој аутомобил је почео да показује знаке прегрејавања, па сам се зауставио на првој бензинској пумпи и замолио неког дечка да ми провери воду. Све је било у реду. Био је довољно љубазан да ми изађе у сусрет.

Било је досадно недељно поподне и моје врело и измучено возило „алфа ромео” са подигнутом хаубом привукло је гомилу радника са бензинске станице. Одједном сам се осетио као да са стажистима у болници присуствујем операцији срца. Сваки од „доктора” појединачно се надвио и изразио своје мишљење. Као што се и могло очекивати, број мишљења је био дупло већи него број присутних. Али ја сам само стајао по страни, захвалан што се мом аутомобилу пружа толика пажња и нисам се мешао у њихово постављање различитих дијагноза.

У једном тренутку, разговор је достигао температуру мог аутомобила. Један од радника, који је био алфа мужјак, надгласао је остале рекавши: „Антифриз!”. Остали су занемели, а ја сам са алфа мужјаком отишао у радњу да ми напише рецепт. Међутим када сам изашао напоље, скупина је збила редове и побунила се против постојеће дијагнозе тврдећи да антифриз уопште није потребан већ само вода.

Моје поверење у ефикасност ове групе полако је почело да се љуља. Па ипак, вратио сам се са човеком натраг у радњу да заменим антифриз дестилованом водом. И тада се догодио инцидент.

На каси ми је девојка рекла да одем до менаџера и да му дам неке податке. Објаснио сам јој (она очигледно није знала, а ја сам био у великодушном расположењу) да само треба да узме назад антифриз, поништи продају, и да ми да воду. Иди до менаџера, рекла је.

Менаџер, чије сам име на крају узео, стајао је на десетак метара од мене, налактивши се на шанк. Сумњичаво ме је одмеравао. Извадио је свеску пуну некаквих формулара. Написао је име производа а затим ми је рекао да му дам личну карту и матични број грађана. У том тренутку, у глави ми се упалио аларм за моја људска права.

Зашто бих ја, за име бога, и помислио да вам дам своју личну карту јер је ваш радник мени продао погрешну ствар, изговорио сам то све више падајући у ватру? Узмите натраг ово и продајте ми оно! Он је и даље инсистирао на мојој личној карти те сам га глатко одбио. Нису вам потребнимоји подаци да бисте узели ово назад. Огорчено сам прекрстио руке. Шта ће вам то, напокон сам га питао. А његов одговор био је још један дашак генијалности: „Закон.”

Дакле закон каже да треба да се води записник о враћеној роби и да се надзиру купци који се усуђују да је врате! Наше личне карте су уписане у те записнике. Добијамо неку врсту казне. Цео овај процес ме је натерао да се осећам као да сам прекршио неки закон и да ћу једног дана одговарати због некупљеног антифриза.

Убио сам се покушавајући да нађем било какво оправдање за овакво понашање, било какав разлог зашто је добро по мене да ме идентификују и казне за повраћај робе. Нисам успео ништа да смислим. Међутим, менаџер је чврсто стајао при своме и било је јасно да неће ништа узети назад уколико му не дам своју личну карту. Узео сам његово име и број личне карте (није се ни најмање узбудио, иако је требало да као грађанин буде ужаснут колико и ја).

Ове године је много тога постигнуто по питању заштите потрошачких права. Претпостављам да је моје основно право – право на ћутање поготово у случајевима када ми се нешто не свиђа или када нешто не разумем.

(Превела Јована Спаић)

Американац у Београду