Марже или мажњавање

Да ли су трговачке марже у Србији заиста попут војне тајне? И да ли купци имају права да знају колико трговци на њима зарађују?

Чини се да одговор зависи од избора саговорника. Једини који те податке имају, трговци и Комисија за заштиту конкуренције, не желе да их обелодане. Истини за вољу трговци на то и имају право, па обавијене велом пословне тајне висине маржи остају на сигурном, далеко од очију купаца. Нејасно због чега. Ако државу није „срамота” да каже – моја „маржа” кроз ПДВ износи 18 одсто, због чега је трговцу испод части да тај проценат саопшти јавно.

Борци за права потрошача, с друге стране, упиру прстом у трговце и прозивају их да управо нереално високим маржама остварују огромне профите. Тврде да за поједине производе износе и више од 40 процената!

Обичан човек од тих прича нема ништа. Прво што му падне на памет јесте да је то страна реч за коју није ни сигуран шта значи, па и не зна заправо колико га трговац „одере”. Иронично, ономе кога то не занима маржирање звучи као мажњавање. Ипак, сваком потрошачу би било занимљиво да када нешто плати 100 динара зна колико се ту трговац уградио и на њему зарадио. Али, не једино он, већ и произвођач или увозник.

Стручњаци ће поново одржати час економије на ту тему и подсетити да би тржиште требало да буде слободно и да свако има права да цене и марже формира самостално. И то је тачно, али ипак има нечег чудног у томе. Из једног простог разлога у Србији та прича не пије воду.

Да живимо у уређеном систему са развијеном конкуренцијом и великом могућношћу избора, не би било проблема. Да свако од нас може да каже – не желим овде да купујем, јер је скупо, зато идем код другог продавца – ситуација би била идеална.

Али, принуђени смо да углавном купујемо код једног или два трговца. Да овде постоји још неколико великих, страних трговинских ланаца који би такође отворили продавницу на сваком ћошку, тек онда бисмо имали праву могућност избора. А слободе нема без избора између више различитих могућности. Тако је у политици, тако је у економији, тако би требало да буде и када кренемо у супермаркет. Наша реалност далеко је од модела из уџбеника економије. Монополизовано и картелизовано тржиште није ни близу причи о слободном избору потрошача, а конкуренција постоји једино у рекламама за снижења, док су, заправо, разлике у ценама минималне.

Невоља је утолико већа што је прва асоцијација на високу маржу увек супермаркет у комшилуку. Драстично више у цену се уграђују други. Довољно је да погледамо гардеробу коју плаћамо више него житељи Беча.

Има ли решења? Може ли држава да лупи шаком о сто и да пропише висину маржи?

Ипак, то није добро решење. Не треба стварати стереотип о држави као спасиоцу од монопола и картела. Јер, како онај ко их је направио може да их и „растури”.

Постоје, међутим, две златне речи – здрава конкуренција. Ми и даље живимо у загушљивој тржишној соби пуној дима. Можда још није касно да широм отворимо врата и прозоре како се не бисмо угушили од маржи и свакојаких уцена. Зато отворимо границе не би ли дошло још неколико нових тржишних играча.