Српски изузетак

У енглеском и француском дипломатском речнику реч „изузетак” (exception) користи се да означи земље са снажном индивидуалношћу на међународној сцени или, једноставно, чија политика се битно разликује од већине.

Значење „швајцарског изузетка” вероватно није потребно посебно објашњавати. „Скандинавски изузетак” чини група земаља особених по свом социјалном и политичком уређењу а, међу њима, издваја се Норвешка која је уз Швајцарску једина западноевропска земља која је одлучила да остане изван Европске уније.

Ову привилегију имала је и друга Југославија, једна од ретких европских земаља које су успеле да остану ван блоковске поделе и тада је „југословенски изузетак” био ознака за њену специфичну унутрашњу и спољну политику. Шездесетих година двадесетог века политика генерала Де Гола створила је „француски изузетак” у западном блоку када је Француска напустила војне структуре НАТО-а, почела отварање према истоку континента и снажно заговарала европску интеграцију која ће бити независна од суперсила, односно „Европу од Атлантика до Урала”.

Глобализација и крај „хладног рата” ставили су тачку на многе дотадашње „изузетке”. Југославија је нестала, Никола Саркози је вратио Француску у окриље евроатлантске „породице”, већина скандинавских земаља је ушла у ЕУ, а Швајцарска је остала неутрална али је ушла у ПФП и шенгенски споразум. Шведска, Финска и Аустрија су и даље неутралне, али су ушле у ЕУ, а кроз чланство у Партнерству за мир снажно настоје да утичу на политику НАТО-а. Цена разлика и изостанка из европске и евроатлантске интеграције постала је висока и само богате земље окружене „пријатељским границама” могу себи да приуште одсуство из ЕУ или НАТО-а.

Бивше источноевропске земље се нису двоумиле после распада Варшавског пакта и готово све су данас чланице НАТО-а и ЕУ или су на путу да то постану. Чак је и Русија изградила разгранате партнерске односе са овим организацијама. Кини је била потребна само једна генерација да од „жаришта револуција у трећем свету” постане стуб савременог међународног поретка. Текући талас промена у арапском свету до сада је однео са политичке сцене и многе политичке режиме и лидере који су својевремено били симболи разлика у трећем свету и носиоци идеје несврстаности.

Једна од ретких европских земља која није нашла своје место у овим променама и која плаћа високу цену свог „изузетка” остала је Србија. „Српски изузетак” је настао у време када су пад Берлинског зида и промене у источноевропским земљама однели са историјске сцене Источни блок, СССР и комунизам у Европи. Иако ове промене нису прошле сасвим незапажено ни у СК Србије,односи који су тада владали у њему и поодмакли процес распада Југославије оставили су ову републику у улози „последњег бастиона комунизма у Европи”, стереотипу којег се ни данас није потпуно ослободила. Грађански рат у СФРЈ ће томе додати и имиџ „агресора”. Да он и данас постоји и утиче на политику према Србији подсетио је недавни сусрет Јадранке Косор и Хашима Тачија.

Дејтонски споразум донео је и прву побуну против „српског изузетка” у самој Србији, протесте у зиму 1996/97. на којима су учесници носили заставе западних земаља и транспарент „Београд је свет”. Тај циљ је, сматрало се, постигнут октобра 2000. године и Србија је поверовала да се коначно сврстала у ред демократских земаља и да ће брзо „ући у Европу”. Има више разлога што се то није догодило, између осталог и због спорости реформи које су уследиле и неспремности или неспособности српске политичке класе да се суочи са стереотипом о „земљи која је одбила да се промени”. Добродошлица новој Србији трајала је доста кратко и „чим су овације утихнуле” почели су да стижу нови захтеви и услови.

Данас преовлађује мишљење да ни после једанаест година Србија није далеко одмакла: у Савет Европе примљена је тек после убиства Зорана Ђинђића, неколико година касније невољно је постала члан Партнерства за мир док је тек крајем 2009. добила „бели шенген” и поднела кандидатуру за чланство у ЕУ. Споразум о стабилизацији и придруживању је склопила 2007. али њега ни данас нису ратификовале све чланице уније. Окружена чланицама ЕУ и НАТО определила се за „ослонац на четири стуба” у спољној политици, чланство у ЕУ и политику војне неутралности, статус који су постигле некадашње чланице ЕФТА и ниједна бивша социјалистичка земља до сада. Да не буде сасвим различита од других побринули су се њени тенисери и председник који воли да шири еврооптимизам на западном Балкану.

Србија после Милошевића никада није повела озбиљну расправу о свом положају и својим циљевима у постхладноратовском и постјугословенском свету док је коалициона политика препустила забораву деведесете и грађански рат у Југославији. Иако се определила за „улазак у Европу” није успела да заустави логику распада Југославије: ДЗ СЦГ се распала 2006. а Косово је прогласило независност 2008. године. Задржала је пријатеље у Русији и Кини, обновила пријатељство са несврстанима, уз много напора је успела да помери напред односе са ЕУ али не и са САД.