Код нас нема филмских звезда

„Када сам чуо своје име, брзо сам сео да не бих пао”, спонтано је глумац Љубомир Бандовић прокоментарисао вест да је управо он освојио гран при „Наиса” на прексиноћ завршеним 46. Филмским сусретима у Нишу. Бандовић је награђен за улоге у филмовима „Сестре” и „Непријатељ”, који су приказани у званичној селекцији овогодишње нишке светковине филма.

То је само део богатог уметничког опуса који је Бандовић градио протеклих година оригиналним драмским сензибилитетом. Даровити глумац, који је тек закорачио у уметничку зрелост, иза себе има велики број позоришних и филмских улога. До сада је остварио улоге у 13 филмова, а његов позоришни репертоар у протеклој сезони чинило је чак 11 наслова, што значи око 30 представа месечно.

Нисте крили радост после уручења признања „Наиса” у Нишу, на фестивалу који додељује награде глумцима, односно како кажете, „извођачима сценских радова”. Да ли су се утисци слегли?

Мало је рећи да сам срећан. Почаствован сам. И на неки начин уплашен…. Мораћу, у годинама ипројектима који долазе,да оправдам ову највећу филмску награду коју глумац у Србији може да добије. Утисци се слежу, телефон се усијао од позива ичеститки. Користим иову прилику да захвалим свима који су се искрено обрадовали овом мом успеху.

У филму „Сестре” тумачите лик Тадије, власника бордела, у остварењу„Непријатељ” улогу Сировине, простодушног, помало наивног, добронамерног човека... Којим сценским бојама сте бојили своје најновије филмске јунаке?

Бојама којима располажем. На сцени иу кадру ми је, иначе,удобније него у животу. Сцена икадар су засновани на логици, док живот није. У зависности од онога што текст нуди и, пре свега,од онога што редитељ захтева, бирам своје „четкице” за дату ствар. Не може се једном бојом иједном четкицом насликати слика, тако се иулога не прави од само једног материјала.

Волели бисте, тврдите, да мало коригујете свој глумачки дијапазон. Да мало носите кравату и сако, јер би мајка волела да вас види таквог?

Верујем да нисам једини глумац који се плаши да би могао да упадне у фах. Нико од нас то не жели. С обзиром на то да сам до сада углавном играо јунаке скромних интелектуалних потенцијала, волео бих да у том смислу напредујем. Да, мајка би то волела, јер каже да ми добро стоји. А, једна је мајка.

Глумом сте успели да се каналишете и постанете, кажете, нормалан човек. Како је бити глумачка звезда у Србији?

Глумачке звезде у Србији не постоје. То је заблуда неколицине мојих колега. Ми смо приступачни људи, можете нас видети да бацамо ђубре, идемо у продавницу, стојимо у редовима… Не верујем да бих волео да је другачије. Појам звезде ми личи на нешто отуђено, посебно, неприступачно… Меша Селимовићкаже: „Што је већа висина, већа је ипустош”.

Не трудите се да личите ни на кога. Ипак, квалификују вас као глумца старог кова. Како то коментаришете?

То је једини епитет који ми заиста прија. Када одрастете уз онакве филмове, глумце, редитеље,када је лествица за прескакање већпостављена јако високо, то код глумца буди посебан елан. Не смемо да девалвирамо оно што су пре нас поставили наши узори. Прија ми такво поређење.

Када човек види вашу фотографију, духовито сте изјавили, не може да помисли да сте дошли из Института „Винча”, већ да пред собом имају човека који цео дан цепа дрва?

Улоге које се глумцу нуде, поготово на филму, врло зависе од физичког изгледа. Све се то,наравно,може кориговати. Затим, публика нема времена да пола филма прихвата ствари које се не подударају, па се зато поделе праве по принципу:како стереотипно замишљамо неку особу која се бави одређеним послом.

Презапослени сте. У протеклој филмској и позоришној години, чини се дали сте свој максимум. Стижете, ипак, у паузи између снимања и представа и да се бавите спремањем јела, у чему посебно уживате?

Нажалост, све мање… Али надокнађујем то одласцима у ресторане, које ми углавном препоручујупријатељи. Волим да пробам нове ствари.