Дугме по дугме – огрлица

Шта је то: мало, пластично, округло, јевтино, али кад се изгуби – а има ту навику – уме да направи велике непријатности (нарочито ако се налазило на тесној блузи даме бујног попрсја)? Наравно, дугме. Ова ситна и незаметна стварчица у гардероби, на коју такорећи више и не обраћамо пажњу (осим кад испадне и некуда се затури) у средњем веку била је права драгоценост – дугмиће од племенитих метала и драгог камења, причвршћене на врх хаљине или панталона, носили су углавном богати племићи и аристократе и остављали у наследство потомцима.

Обичан, сиромашнији свет стекао је „привилегију“ да користи дугмад на одећи тек у 18. веку, кад је њихова производња постала масовнија, односно кад су, поред малих занатских радионица, почеле да их праве и велике фабрике – а прва је била „Батерси” у Лондону, која је радила од 1749. до 1831. године.

Од еснафа до фабрике

Прича о историјату ових корисних и украсних одевних детаља представљена је однедавно у Етнографском музеју у Београду, где гостује изложба „Дугмад из збирке Франца Пајтлерја”. Цела збирка, која се чува у Покрајинском музеју у Цељу (Словенија), иначе, броји око 70.000 експоната, а за ову поставку изабрано је 1.500 најзанимљивијих примерака типичних за одређене периоде, материјале, начине израде и намене.

(/slika2)Аутор изложбе и пропратног текста, кустос Јоже Ратај, враћа посетиоце у време када је човек схватио да од коже, а касније и тканине, може да начини одећу којом ће заштитити своје тело, а онда је израдио и помагала за затварање одеће. Археолошки налази потврђују да настанак дугмета сеже у праисторију – прва дугмад од ћилибара стара су око 10.000 година! Она пронађена у коптским гробовима су била од камења, вероватно обложеног тканином. У старом Египту дугмићи су израђивани од златног лима или глазиране глине, као и од минерала аметиста и лапис лазулија, и имали су статус украсних предмета. Ископавања су открила и златна, стаклена, коштана и камена дугмад из доба Персије, античке Грчке и Римског царства, нека од њих осликана орнаментима, или чак и рељефирана. Стари Римљани су их изливали од олова, брусили од ахата и стакла.

Дугмад са рупицама су у Европу донели крсташи у повратку са својих освајачких похода на Исток, и у неколико наредних векова произвођачи у неколицини европских престоница, пре свега у Паризу, усавршавали су њихову израду, организовани у еснафе специјализоване за поједине врсте. Најпопуларнији су били дугмићи од легура метала, слоноваче, рога, кости, корњачиног оклопа, драгог камења и стакла, касније они пресвучени тканином и извезени. Такве су у 17. веку мисионари, пуританци и квекери, увезли и у Америку.

Краљица Викторија и гагат

У 18. веку, са зачецима масовније производње, почела је „демократизација” дугмади, чија је употреба средином 19. века најзад престала да буде привилегија мушкараца. Све је брже продирала у свет женске моде, у којем су позлаћена дугмад, дотле веома омиљена међу племићима и богаташима, сматрана вулгарним, док су она „отмена”, од рога, седефа, дрвета, метала, стакла и (полу)драгог камења, коришћена као одевне копче, али и накит. Нарочито су била тражена обојена дугмад украшена купидонима (нагим крилатим дечацима са луком и стрелом) и херувинима.

„Кад је енглеска краљица Викторија постала удовица и био усвојен закон о одећи жалости, постала су модерна дугмад од такозваног француског гагата, у ствари црног стакла”, пише Јоже Ратај, који је и ову врсту дугмета приказао у једној од витрина у Етнографском музеју, „обучених” у црне и беле капуте. Иза стакла су, сврстана хронолошки и према врсти материјала од којег су направљена, поређана дугмад из протеклих столећа, као и неколицина археолошких примерака.

(/slika3)У последњој трећини 19. и у 20. веку употреба дугмади је значајно порасла, највише захваљујући открићу нових, раније непознатих сировина, попут крабиног оклопа, седефа, јеленских рогова, и вештачких материјала – пластике, бакелита, целулоида, порцелана, скаја… Неко време је у Европи била права помама за дрвеним дугмићима инспирисаним Африком и афричким маскама, да би касније, под утицајем два велика светска рата, економске кризе и промена у друштву, луксузна израда и скупи и ретки материјали за дугмад били замењени практичним и јевтиним пластичним, полиуретанским и бакелитним. За време Другог светског рата, услед несташица сировина и смањења индустријске производње, дугмад су прављена од плексигласа из срушених војних авиона, чак изливана од желатина!

Кобни рајсфершлус

„Кад је Коко Шанел представила своје колекције, људи су поново били одушевљени металном дугмади“, наводи аутор изложбе, који као својеврсни куриозитет показује и дугме од казеина, популарног средином прошлог столећа, мада овај материјал изискује доста висок степен ручне обраде.

У шездесетим годинама 20. века појава рајсфершлуса је дугмету задала јак ударац, и његова производња и употреба нагло опада… да би нешто касније дугмад опет преплавила одећу, увођењем машинског пришивања. „Многи модни креатори су осамдесетих година почели да копирају ексклузивну дугмад из прошлости и да их израђују од нових материјала”, истиче Ратај. Неке од њих је сврстао међу изложбене експонате.

Нови миленијум је дугмићима донео нову слободу: не само да им је враћена широка употребна вредност и „ексклузивитет” скупоценог модног детаља у функцији накита, већ су им пронађене и нове намене. Тако, на пример, довитљиви дизајнери, али и спретни „аматери”, од најситнијих, најјевтинијих и најшаренијих нижу огрлице, завесе, луткице и (на жицу) „цветне аранжмане”, оне посебно занимљиве претварају у наушнице или нашивају на капе, капуте и јакне уместо беџева, од црвених праве украсна срца на одећи, од седефних новогодишње украсе за јелкуили рамове за слике, од металних стоне подметаче за шерпе…