Малом пругом кроз Велики Бечкерек

Зрењанин– Кроз центар града некада се кретао прави воз. Додуше, на ускотрачној прузи и са малом локомотивом и вагонима. Такозвана уска пруга водила је од центра региона до Жомбоља, данас варошице у Румунији. Возић су његови савременици задржали у драгом сећању, а млађе генерације га срећу само на пожутелим фотографијама.

Овдашњи хроничар Дејан Бошњак подсећа да „многи знају, а малобројни памте“ да се човек некада могао провозати железницом кроз центар Великог Бечкерека.

–Још у претпрошлом веку, тачније 1898. велепоседник Чекоњић је изградио пругу уског колосека чије су шине једна од друге биле удаљене 76 сантиметара. Пруга, дугачка 60 километара, повезивала је 11 места, а поред ње су касније никла још три насеља – Александрово, Банатско Карађорђево и Војвода Степа. Ишла је, дакле, од данашњег Зрењанина до Жомбоља, а када је ово место припало Румунима, дограђен је крак од Српске Црње до Радојева на самој граници – вели Бошњак. Он са сетом говори да, ако је неки воз требало звати романтичним, онда је то био тај. По селима и граду на њега су се вешали путници, а пошто је ишао споро, за то и није требала нека посебна вештина. Веле да се не памти да је неко пао под точкове овог воза, који су Лале дуго звале „ајзлибан“, и да се повредио. Мала пруга и „ћира“ омогућили су и сиротињи, која није могла да преже коње за дуга путовања и да одлази у град, да се школује, а касније, када је дошло до индустријализације, да се запошљава у фабрикама. Историчар Нада Борош на прво место ставља економски значај пруге и воза:

– За време кишних дана путеви су у Банату готово били непроходни, а запреге под теретом су тонуле у блато. Нова саобраћајница омогућила је паорима да довозе јечам у пивару, репу у шећерану, а касније и кукуруз у скробару, о пшеници, воћу и поврћу да се и не говори.

Међутим, након неког времена испоставило се да парна локомотива и гласни вагони који кроз град клопоћу читава четири километра сметају грађанству. Пролазак воза спречавао је и кретање пешака и осталог саобраћаја. За пијачних дана владале су и неописиве гужве и општи метеж што је задавало главобољу градским властима. Постојала је опасност и од пожара због искри које је избацивала локомотива. Градски одбор упутио је 1920. године представку Дирекцији државних железница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тражећи измештање пруге, али је захтев одбијен. Исто се догодило и пет година касније без обзира на то што је образложење писано на неколико страница. Ипак, молбе су коначно услишене 1932. када је пруга измештена из центра.

Путници и роба стизали су и даље са севера средњег Баната малом пругом која се уклапала у нормални колосек тако што је на неколико километара пруга имала три шине. А у другом правцу до Радојева пруга је функционисала до средине шездесетих година прошлог века. Путеви су асфалтирани, појавили су се камиони и аутобуси. Неки још жале за уском пругом и „ћиром“. Требало их је, веле, ипак одржавати. Од неколико локомотива, једна постоји у овдашњој фабрици „Шинвоз“, а за једну се зна да још саобраћа на „Шарганској осмици“. Дејан Бошњак тврди да је било двадесет путничких и 124 теретна вагона. Зрењанинци жале што се преостала локомотива и неки вагон са парчетом пруге не поставе негде у граду. Јер, улазак воза у град ипак је био цивилизацијски напредак.