Порекло резигнације

Пре неколико дана један угледни кафански мислилац, нашироко је образлагао порекло српске резигнације. И то у дану посете „Колове девојчице” Ангеле Меркел. Неко мисли да је та особа најмоћнија жена на свету, кафански мислилац каже „може бити”, али није важно.

Било је занимљиво видети како људи на тако високим положајима (немачка канцеларка и српски председник) нескривено губе дипломатски такт и почињу са препирком. Немица је већ навикла на релативно грубе диктате Београду. Али била је изненађена Тадићевим отпором. Можда је очекивала другачију формулацију, езоповско довијање или тек нешто слично.

Шта год да буде, „девојчица” је у Србији регрутовала нове трупе евроскептика. Ма како изгледало, и Борис Тадић је постао један од њих. Човек се већ годинама налази у центру немогућег подухвата. Хвата конце по мраку, чува оно што је загубљено и тежи недостижном. Ниједног часа није губио пацифистички гард, покушавајући да каже свима како се косовска драма може решити само и једино политичком вештином и дипломатским трпљењем.

Покушавао је да себи и нама пронађе савезнике, али их није нашао. Српска политика на Косову јесте на рубу провалије. Највише што се може добити – то је статус кво. Али та ствар не може трајати вечно.

Тадић савршено добро зна да би био апсолутно политички изгубљен да је ћутећи поднео прилично непристојни диктат Меркелове. Западу се жури да притиска Србију, јер сваки чиновник који се одатле довуче овамо добро зна да нас има где притискати. Зато је ударац канцеларке био бруталан, у очекивању да се снажној Немачкој не може рећи „не”.

Изгледало је да српски президент резолутно користи синтагму („Никада нећемо признати независно Косово!”), само као средство унутрашње политике. У овом случају ствар је много озбиљнија. Тадић је морао да зна да ће његова енергичност прилично удаљити Србију од кандидатуре, а о преговорима није вајде трошити речи.

Наравно да је он то знао, али мало ко зна шта следи после свега. Хашим Тачи тврди да је одлучан да загосподари северним делом Косова. „По сваку цену”. Једном у десет дана он шаље своје полицијске трупе да крену ка северу, па докле стигну – стигну.

Тачи има подршку Вашингтона, Берлина, Лондона и Париза за своје насилничке експерименте. И Кфор, на челу са будућим приштинским зетом, оним немачким генералом, на његовој је страни.

Србима остају балвани и барикаде. Та средства смо већ имали при крају 20. века. Шта нам дакле остаје? Апели, молбе, стерилна дипломатија. Нема одговора шта ће се догодити ако Тачи крене силом? Србија је већ много раније потрошила своју војну, полицијску и државну моћ. На који начин председник мисли, или уме да заштити Србе ако главе дођу у опасност.

Бојимо се: никако. Било би сувише опасно ако Срби на северу Косова Тадићеву одлучност схвате као милитарни стимуланс. Сигурни смо да председник није желео да каже то него да управо затражи помоћ у очувању свеколиког интегритета српске заједнице на Косову. Па и од госпође Меркел, која га можда није најбоље разумела, ако је уопште то желела.

Односи са Москвом су прилично залеђени на овој врелини. Чак се ни Лавров више не јавља поводом Косова. Изгледа да су нам Руси савезници само у фолклорном инвентарисању домета заједничког православља. Матушка Русија ни пет пара не даје за судње муке сиромашка са центра „западног Балкана”. „Или ми не умемо са савезницима, или нико од њих неће са нама! Ово друго долази из овог првог!”(Пледоаје кафанског мудраца поводом неких разлога за српску резигнацију.)

Србија је поново зачуђена тривијалним говором Јадранке Косор у Приштини, која је трагала за хрватско-албанским атавизмима и врхунским пријатељством које се из тога добија. Њено политичко каћиперство јесте одбојно, и на граници је уличарског ликовања. Али то је само јавни одраз хрватског тријумфализма после заказаног славља за први јул 2013. Косорова је повела и „челнике твртки”. Српска привреда ће изгубити стотине милиона долара поводом бојкота наше робе у нашој покрајини, а одговори њеном фанатичном, ирационалном говору били су само медијски.

Сав овај списак депресивних ствари је (можда) уверио председника државе да је тешко превладати противречности које настају у апстрактној визији српске политике: очувати већ брутално нарушен интегритет земље! Тежити интеграцијама са државама које су биле кључни протагонисти тог нарушавања. Једно са другим, изгледа – не бива.

Показало се да српска елита ипак више нема снаге да слуша надмене диктате, али ни средства да их практично одбије. Иза тога следи пловидбена политичка формула која је једино могућа: Препустимо се невремену, па шта буде – то нам је. Могу однекуд да наиђу гусари и спасу нас.