Сељачка је драма преголема

Ваљевац, тек прегазио двадесету, Душан Спасојевић је млад писац, али пише о старим, у нашу драму и реалистички роман, уведеним темама. О коренима, очевима и синовима, о судбини, проклетству и проклетињи, духовној и материјалној запуштености, о сељаку и сиротињи, о боци и ракији мајци, о самохраним мајкама, мученицама, расколу у породици, и све то на драмском пољу подигнутом на пола пута између села и града, планинске забити и мрака, и изазова великог и тешко приступачног велесвета. Тако се, по правилу, пишу "рани радови", удвајајући, сучељавајући два искуства, заправо сећање и живот који живиш.

На једној страни почеци, утемељитељи, родитељи, преци, завичај, наслеђе, корени. На другој: наследници, синови који одлазе и покушавају да "плове" велеградским водама и плићацима. Дакако, наслеђа су тешка и обавезујућа, одвише теретна, а врата ширег, пространијег света не отварају се аутсајдерима, паланчанима ни лако, ни широко. Не да се сиромаху да ситно самеље!

"Одумирање". Како би драма са овако тешким насловом могла бити лак и отворено смехотворан комад! Косина у некој забити, и на њој две накривљене сеоске куће, Миличина и Страхињина. У Милице син Јанко, већ додирнут животним отровима града; у Страхиње кћер Стамена, са расточеном душом у граду, и начетим телом у дубоком сеоском, и сопственом мраку и раскораку. Ко је коме крив, и шта деца дугују родитељима, а шта, опет, старији млађима?

Сељачка је драма преголема! Једна драма, и чини ми се, непотребно две куће по вољи сценографа Герослава Зарића. Сиромашки лежаји, астали, покоја столица и тај страшни суд звани боца, а у њој мајчица ракија! Сивило, неопевани мрак, самоћа, напуштеност. Како се отети, спасити душу и тело, окајати неокајано, камо се денути, померити, шта започети, шта прекинути, шта продужити?

Две растемељене породице, пропадање, живот у греху, оскудици, кајању и окајавању, омрази, страху, муци. Очеви и мајке везани за земљу и гробове; синови и кћери "одлепили", хтели би да одлете, али у овим душама и телима напуњеним муком, грехом, болом и патњом, растанци, прекиди, прелази и промене, нису лаки, и једва да су још могући. Покоја реч, покоји гутљај ракије, преклињање и проклињање, лелекање, горко и тешко, и тек покоја реч драгости и угасле доброте.

Црни дани, црне ноћи, црни разговори, црне душе. Огњишта која се гасе. Раскопани гробови, изгубљени синови и кћери, онемеле мајке, старци који се одумирању још одупиру. Двојницама, макар! И духом, шеретлуком, избраздане сељачке душе, како то чини Борис Исаковић као Страхиња. Дара Џокић (Милица) мргодна, у вечну црнину увијена, али трпељива и душевна мајка која у ову драму из народног ума, живота и певања, улази. Мука са мужем, а онда и са сином у кога Игор Ђорђевић уноси доброту, али и вољу и отпор, решеност да се тешкој и замраченој традиционалности супротстави.

Како је сестра волела брата настоји да нам покаже Анђелика Симић и њена депресивна, начета, али још огорчена Стамена која тугу за братом гаси у алкохолу. Заправо у ракији, јер се у нас, у анегдоти бар, ракија за алкохол не држи! Бранка Шелић-Илић ћути, ћутећи пати, уздише. И то је нашки: непребол и завет на доживотно ћутање.

Тешка, суморна, стара прича коју редитељ Егон Савин прича без раскоши и емотивне разметљивости, тврдо, строго, додуше, и саосећајно, и покојим зрном хумора које дугујемо Борису Исаковићу.

Лепо је што се Велика сцена Атељеа 212 отвара према младим писцима. Није Душан Спасојевић ни Душан Ковачевић, ни Александар Поповић! По сродности, његов први комад који обећава најближи је "Камену за под главу" Милице Новковић. Извесно је, и није од мале важности, да је Спасојевић у овим годинама, и на почетку списатељске каријере схватио, или бар наслутио, да "старе ствари" тешко и болно одумиру, а нове још теже настају. Сељака и његову тешко препознатљиву драму или, како бисмо данас рекли, драму напуштених, окорелих, укочених, али не и мртвих душа, Душан Спасојевић и Егон Савин неочекивано, али не и без разлога, повода и одјека, враћају на сцену Атељеа 212.