Ђачки црв сумње у генералног

Као ученик средње правно-биротехничке школе у Београду био сам абонентДома ученика средњих школа.Нас 1.100 из разних крајева (ја сам из Лазаревца) било је смештено у пет установа на различитим местима у граду. Као ученик другог разреда становао сам у дому ,,ПетарДрапшин” у Улици краља Петра где је било нас 205 ученика. Сваког месеца смоуплаћивали на жиро-рачун сопствених прихода Дома ученика 2.100 динара (касније 2.500, па 3.000) за смештај и исхрану. Поред тога, плаћали смо у секретаријату дома по сто динара за абонентске књижице. Нисмо могли да добијемо доручак–ручак–вечеру ако немамо абонентску књижицу са боновима за сваки оброк посебно. Мени је то посебно плаћање абонентске књижице било чудно јер исхрану смо плаћали на основу решења министра просвете, али кад сам питао откуд и тих сто динара за књижицу рекли су ми да ,,тако мора”. Мене је голицао податак да нас у домовима има 1.100 и да сваког месеца годинама свако даје сто динара. Онако узгред питао сам секретарицу и управника нашег дома откуд то. Одговорили су ми да је реч о налогу генералног директора свих домова и да питам њега ако желим одговор. Тако сам и поступио: иако сам тада био ученик другог разреда, послао сам писмо генералном директору у коме сам навео да мене као ученика интересује коме одлази тај новац за абонентске књижице. Убрзо је стигао одговор у коме је генерални директор најпре навео да му је драго што се интересујем куда иде наш новац.,,Одлуку да се наплаћују абонентске књижице донео сам ја лично јер то је педагошка мера”, навео је он и објаснио даако ученици дају стотину динара онда ће се према књижицама односити одговорније, неће их губити итд.

Игром случаја,тих дана у Дому средњих школа била је буџетска контрола Министарства финансија а тада је и ступио на снагу закон о слободном приступу информацијама, о чему је у медијима било много речи. Ја сам онда дошао на идеју да, позивајући се на тај закон, затражим копију извештаја о буџетској контроли Министарства финансија. Захтев сам поднео и Министарству просвете и Министарству финансија. Прочитао сам закон и замолио да ми сходно члану 15 издају копију записника о контроли (ја сам тада написао да ми издају ,,налазе”). Али из министарстава ми нису одговорили. Није ми преостало ништа друго него да напишемжалбуРодољубу Шабићу који је тих дана (2005) тек почео да ради као повереник. То је био 37. предмет од почетка његовог рада. После налога повереника Министарство финансија ми је врло брзо доставило копију записника. У том документу на једном месту су поменуте и абонентске књижице али забележено је да се оне ученицима – деле бесплатно! Директор је дао такву изјаву иако је претходно мени, писмено, на мој захтев одговорио друкчије! Вероватно није ни помишљао да ћу се ја, ученик средње школе, усудити да тражим и успети да дођем до записника Министарства финансија.

Шта даље? Било је логично да о томе обавестим орган који је био обманут: написао сам писмо буџетској инспекцији Министарства финансија. Предмет: пријава због незаконите наплате у дому ученика средњих школа. И онда је госпођа буџетски инспектор отишла поново у дом, али овог пута ненајављена. И то, отишла је не у дирекцију него у један од домова где је службеник управо наплаћивао абонентске књижице. Тако је госпођа инспектор саставила нови извештај и поднела кривичне пријаве против шест руководилаца у Дому ученика средњих школа. Суђење је много пута отказивано и коначно је у фебруару ове године завршено. Ученицима је враћено 2,3 милиона динара, а одговорни су морали да плате новчане казне.

*Студент Правног факултета

Сутра: Они који неће да зажмуре