Сећање: Драган Клаић (1950–2011)

Драган Клаић је рођен 1950. у Сарајеву у јеврејској породици дипломираног економисте и фармацеуткиње. Из неких разлога није нити крио, нити истицао своје јеврејске корене, који су свакако, између осталог, његово богатство.

Нас двојица смо 80-их година прошлог века били позоришни критичари на овим страницама. Ко ће о чему писати, лако је било договарати се са човеком са дубоким поштовањем за другог и инстинктивним рефлексом за демократију.

Драган Клаић је имао све најбоље особине правог Европејца. Чега год се подухватио, остварио је максималним залагањем својих способности – бистрине, критичности, самокритичности и дара.

Као театролог енциклопедијски је располагао максимумом знања, као писац писао је модерно и зналачки, а као педагог као да је на катедрама широм света, од Лајдена до Истанбула, слутио Болоњу, и то оно најбоље у неформалним односима онога од кога се учи и онога који учи.

Више је него природно да га је таквог прихватила Европа већ две деценије, а пре свега својим посебним односом према странцима узорна Холандија. Он је Амстердаму узвратио поверење које му је указала кад га је између десетина локалних кандидата била изабрала за директора Позоришног института, коју је, замислите, тај Балканац без озлоглашених, а нажалост често тачних мана, средио тако да је била и остала узор праве Александријске библиотеке у области театра. Кад сам се послужио том установом, остао сам задивљен шта је она постала захваљујући нашем Драгану.

Тешко је рећи да је Драган Клаић, онакав у узорним блејзерима и беспрекорним кошуљама, какве обично носе западноевропски интелектуалци, био на њихов начин уздржан или хладан. Али није био ни као неки од нас који лако падају у пријатељске загрљаје, тапшу те по рамену и псовкама те хвале. Али на делу Клаја је био веома хуман. Нудио је помоћ одбеглима у Амстердам, кад нас је захватио ужас ратова деведесетих, који још ни имена немају, од којих је отишао на самом почетку. Да помогне нудио је помоћ сваке врсте чак и пријатељима са којима се идеолошки и политички није слагао. Тих дана и година његов стан био је оличење гостољубља, уз његову супругу Јулику Балу, клиничког психолога, која је још могла да помогне земљаку због избегличких криза, што је и данас њена специјалност, и крај ћерке Норе (какав омаж Ибзену!), која је за тадашњих детињих дана већ говорила пет језика, као да су јој сви матерњи.

Посебно је импресивна његова вишегодишња борба против болести. Њу је водио, осим због себе, и због својих најближих, међу којима је и његова мајка Ани, данас у раним 90-им годинама, фармаколог у области медицинске биохемије, која је провела живот међу лекарима, али није могла ни саветом ни искуством да спречи неминовни крај. Какав је био систематичан, Драган је у тестаменту написао које две мамине пријатељице моли да јој саопште вест да њега више нема. Тако је и било.

На вест о смрти светски, а пре свега холандски листови, већ су објавили некрологе. Уверен сам да су многи истакли његов вредни рад у оснивању разних европских институција за проучавање културне праксе научним методама. Већ наслови књига на те теме говоре колико су вредне: „Тероризам и модерна драма”, „Заплет будућности: Утопија и дистопија у модерној драми” и „Мењање брзине”. А чињеница да су издаване у Холандији, Великој Британији, САД и Норвешкој сведочи колико су важне. За нас је посебно занимљива његова исповедна књига „Вежбање егзила” издата 2006. у Загребу, као велики доказ да је Драган Клаић био колико човек ума толико и срца.