Фудбал је бољи од покретних слика

Иако је рођени Сарајлија, познати филмски и телевизијски режисер Горчин Стојановић за свој завичај најрадије би прогласио позоришни Фестивал малих сцена у овом граду. На том фестивалу је одрастао, на њему је добио и награду за своју прву представу, и што је можда и најважније, ту су се први пут срели Велимир и Емина, његови родитељи.

Мајка, родом из околине Љубушког у западној Херцеговини, професорка је енглеског језика у пензији, а отац, Србијанац из околине Лесковца, био је филолог, књижевник и режисер. Његов позоришни комад „Није човјек ко не умре” био је популаран седамдесетих година у бившој Југославији, а тренутно се изводи у Бањалуци и Мостару. Велимир Стојановић снимио је седам кратких филмова и један телевизијски, а био је и косценариста неколико играних филмова.

Горчин је одрастао у свету позоришне уметности, али као клинац није јурио глумце да му дају аутограме, већ кошаркаше, боксере, па чак и стонотенисере.

Док је био на летовању у Пули, у време филмског фестивала, једно поподне провео је у дому чувеног боксера Мате Парлова, и то кад се овај спремао да освоји светску титулу у професионалном боксу. Сећа се и стонотениског турнира у Скендерији, на којем је учествовало 12 најбољих европских играча. Његов отац је био уредник на телевизији па је захваљујући тој чињеници имао повлашћено место на трибинама, одмах поред терена, и тако је прикупљао потписе Шурбека и Стипанчића, па чувених Швеђана Бенгсона и Јохансона, Француза Секретена и осталих „баја”...

Купио је и књигу о Драгутину Шурбеку, коју је написао нико други до Стјепан Кљуић, тадашњи спортски новинар, да би касније „напредовао” до вође босанских Хрвата у ратовима деведесетих година. 

Породични култ спорта

Игром случаја, са мајком се још као шестогодишњак 1972. године затекао на Београдском аеродрому истовремено са нашом кошаркашком репрезентацијом која је одлазила у Минхен на Олимпијске игре. Ћосић, Шолман, Тврдић, Јеловац, Симоновић... тада су били званични прваци света. Сећа се да му је играч загребачке „Локомотиве” Никола Плећаш дао аутограм на здравственој књижици, што је у почетку збуњивало лекаре и медицинске сестре. „Шта је ово?”, питали би, а он би простодушно одговарао: „Па, Никола Плећаш.”

У породици Стојановић неговао се култ спорта. И мајка је била спортисткиња, а и отац је „пикао” фудбал на пољанчету где је данас хала „Пионир”, и где је тих година почео и Шекуларац. „Партизан” је био породична партија, то јест клуб за који се навијало, али навијало се и за „Звезду” кад игра са неким страним тимом, за „Хајдук” и „Динамо”, пратио се чувени поход „Радничког” из Ниша кроз Европу, па историјски меч „Вележа” против „Дерби Каунтија”, или „Жеље” и мађарског „Видеотона”.

Горчин се са лакоћом присећа свих тих детаља, воли да прича и о детињству и о спорту, а и Сарајлија је, каже, не само рођењем него и осећањем. Као „партизановац” помало се разилазио са родним градом, када је кошаркашки клуб „Босна” жарио и палио у региону, да би 1979. године постао и првак Европе, са Делибашићем, Варајићем и Радовановићем, надмашивши његове „црно-беле” хероје под кошевима, Кићу и Прају.

Као школарац тренирао је кошарку и захваљујући висини имао је стално место у тиму, и то на месту тешког центра, иако је са својих 196 сантиметара и тадашњих седамдесетак килограма био превише вижљав за такав задатак.

– Јесте да су долазили скаути из „Босне” да нас гледају, али да се не лажемо, нисам ја био ни пред каквом каријером, мада сам имао солидан шут и добро сам улазио под кош. Моја каријера се неславно завршила јер сам у једној финалној утакмици тражио да ме замене да бих отишао на трибине и сео поред једне девојчице која ми се тада допадала. Напустио сам и терен и кошарку само да би је фасцинирао. Изгубили смо ту утакмицу, али пораз је био утолико већи што сам ту исту девојчицу видео сутрадан са противничким плејом, како шета поред Миљацке – каже Горчин.

Најузбудљивије драме су на терену

Фудбал никада није играо нарочито добро, али су га родитељи научили како се гледа фудбалска утакмица, па је техником посматрања толико овладао у међувремену да је почео да пише и колумне у „Блицу” а почели су да га позивају и спортски новинари са телевизије да објасни гледалишту катастрофално лоше резултате наших клубова на почетку сезоне.

– Фудбал је најузбудљивија игра јер је најближа животу. Кад научите да га гледате ви тада можете да уживате и у сасвим просечној утакмици, јер као и у животу и у тој просечној или лошој утакмици довољан је тренутак па да она постане одлична. Могу обе екипе да играју затворено, калкулантски, да договоре реми, а онда се одједном нешто непланирано деси и настане права драма.

То је као кад сретнете жену свог живота у лифту, или вам падне цигла на главу, ту врсту драматизације нема ниједан други спорт у тој мери, можда само на моменте. Зашто? Амерички фудбал или рагби су стратешке игре, као судари две војске у којима је тренер истовремено и командант. У савременом фудбалу, осим код Муриња, нема војника, играју индивидуе, са својим правима, са својим обавезама, са одговорношћу за сваки свој поступак.

Чак и у животу ви можете понекад да пренесете свој лични суверенитет на шефа или жену, али у фудбалу не. Ту свако задржава личну слободу, а при том игра и за добро заједнице. Зато је фудбал увек прича о слободи, а не о потчињавању, и зато га људи толико воле – каже Горчин Стојановић

Са Батом Стојковићем на снимању „Убиства с предумишљајем”

Питамо га да ли ће спојити своје две велике љубави, режију и спорт и направити филм са спортском тематиком, али он каже да такви филмови ретко успевају.

– Спорт је бољи од филма, поготово фудбал. Лош фудбал може да постане генијалан трилер на крају, а филм ако је досадан у првих петнаест минута нема наде да ће постати бољи – одговара режисер.

-------------------------------------------

Породица, филмови, серије

Рођен је 19. октобра 1966. у Сарајеву. У Београду је од 1985. године, када је уписао Факултет драмских уметности. Режирао је више од тридесет представа у позориштима широм Југославије, међу њима и Шекспировог „Хамлета”, „Ричарда Трећег” и „Тимона Атињанина”, као и комаде Стерије, Нушића, Биљане Србљановић...

„Убиство с предумишљајем” (1995), његов првенац у филмској режији, постигао је велики међународни успех, приказан је на двадесетак фестивала и добио низ награда, од којих четири међународне. Три године касније снимио је такође успешан и награђиван филм „Стршљен”.

У међувремену је режирао и две, показало се, врло популарне телевизијске серије: „Лисице” (2002) и „Оно као љубав” (2009).

Ожењен је Ивом Милошевић, позоришном редитељком са којом има четворогодишњег сина Јана. С породицом радо проводи време на Хрватском приморју и на београдској Ади, воли да меси мраморне колаче и босанске пите зељанице и не верује куварима који знају рецепте 450 јела.  

Клинца не води на фудбалске утакмице и сања она времена кад се ишло на стадионе зато што се волео фудбал, а не да би се урлало, али то је, каже, већ социологија…

------------------------------------------------------------------

Штампа

Деда Стојан

– Мој деда Стојан Стојановић био је краљев гардиста, артиљерац.

У рату се борио у партизанима, а ја сам га једном питао како то да није отишао у четнике, било је логичније да он, са амбицијом да постане официр, заврши у краљевој војсци. Он ми је испричао да су у село дошли и једни и други, и да су партизани били лоше опремљени, али дисциплиновани и да су личили на војску, а да су четници имали браде, тражили ракију, крали кокошке и устремљивали се на девојке у селу. Деда је касније у рату и идеолошки преломио и напредовао до Пратећег батаљона Врховног штаба. После рата службовао је у Београду, Подгорици и Сарајеву – прича Горчин.

 ---------------------------------------------------------

Читач

– Ја сам прво читалац, потом слушалац и гледалац. Из читања настаје мање-више све што радим у животу, новински текстови, позоришне представе, филмови – каже уметнички директор Југословенског драмског позоришта.

Ова функција га обавезује да због позоришног репертоара скоро сваког дана прочита по једну драму, да прати есејистику, теоријске књиге, али са посебним задовољством чита и белетристику, и новине. 

– Без штампе не бих могао да замислим живот, мени су новине дневни ритуал, морам да пијем кафу и да их читам. То је једно од мојих основних задовољстава у животу, чак и када су лоше вести у питању. Читање почињем од спорта, а како сам старији, у „Политици” прегледам мало и оне последње стране на којима не бих волео да се ускоро нађем – каже наш саговорник и додаје да осим „Политике” редовно купује и „Данас” и „Блиц”.