Fudbal je bolji od pokretnih slika

Iako je rođeni Sarajlija, poznati filmski i televizijski režiser Gorčin Stojanović za svoj zavičaj najradije bi proglasio pozorišni Festival malih scena u ovom gradu. Na tom festivalu je odrastao, na njemu je dobio i nagradu za svoju prvu predstavu, i što je možda i najvažnije, tu su se prvi put sreli Velimir i Emina, njegovi roditelji.

Majka, rodom iz okoline Ljubuškog u zapadnoj Hercegovini, profesorka je engleskog jezika u penziji, a otac, Srbijanac iz okoline Leskovca, bio je filolog, književnik i režiser. Njegov pozorišni komad „Nije čovjek ko ne umre” bio je popularan sedamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, a trenutno se izvodi u Banjaluci i Mostaru. Velimir Stojanović snimio je sedam kratkih filmova i jedan televizijski, a bio je i koscenarista nekoliko igranih filmova.

Gorčin je odrastao u svetu pozorišne umetnosti, ali kao klinac nije jurio glumce da mu daju autograme, već košarkaše, boksere, pa čak i stonotenisere.

Dok je bio na letovanju u Puli, u vreme filmskog festivala, jedno popodne proveo je u domu čuvenog boksera Mate Parlova, i to kad se ovaj spremao da osvoji svetsku titulu u profesionalnom boksu. Seća se i stonoteniskog turnira u Skenderiji, na kojem je učestvovalo 12 najboljih evropskih igrača. Njegov otac je bio urednik na televiziji pa je zahvaljujući toj činjenici imao povlašćeno mesto na tribinama, odmah pored terena, i tako je prikupljao potpise Šurbeka i Stipančića, pa čuvenih Šveđana Bengsona i Johansona, Francuza Sekretena i ostalih „baja”...

Kupio je i knjigu o Dragutinu Šurbeku, koju je napisao niko drugi do Stjepan Kljuić, tadašnji sportski novinar, da bi kasnije „napredovao” do vođe bosanskih Hrvata u ratovima devedesetih godina. 

Porodični kult sporta

Igrom slučaja, sa majkom se još kao šestogodišnjak 1972. godine zatekao na Beogradskom aerodromu istovremeno sa našom košarkaškom reprezentacijom koja je odlazila u Minhen na Olimpijske igre. Ćosić, Šolman, Tvrdić, Jelovac, Simonović... tada su bili zvanični prvaci sveta. Seća se da mu je igrač zagrebačke „Lokomotive” Nikola Plećaš dao autogram na zdravstvenoj knjižici, što je u početku zbunjivalo lekare i medicinske sestre. „Šta je ovo?”, pitali bi, a on bi prostodušno odgovarao: „Pa, Nikola Plećaš.”

U porodici Stojanović negovao se kult sporta. I majka je bila sportistkinja, a i otac je „pikao” fudbal na poljančetu gde je danas hala „Pionir”, i gde je tih godina počeo i Šekularac. „Partizan” je bio porodična partija, to jest klub za koji se navijalo, ali navijalo se i za „Zvezdu” kad igra sa nekim stranim timom, za „Hajduk” i „Dinamo”, pratio se čuveni pohod „Radničkog” iz Niša kroz Evropu, pa istorijski meč „Veleža” protiv „Derbi Kauntija”, ili „Želje” i mađarskog „Videotona”.

Gorčin se sa lakoćom priseća svih tih detalja, voli da priča i o detinjstvu i o sportu, a i Sarajlija je, kaže, ne samo rođenjem nego i osećanjem. Kao „partizanovac” pomalo se razilazio sa rodnim gradom, kada je košarkaški klub „Bosna” žario i palio u regionu, da bi 1979. godine postao i prvak Evrope, sa Delibašićem, Varajićem i Radovanovićem, nadmašivši njegove „crno-bele” heroje pod koševima, Kiću i Praju.

Kao školarac trenirao je košarku i zahvaljujući visini imao je stalno mesto u timu, i to na mestu teškog centra, iako je sa svojih 196 santimetara i tadašnjih sedamdesetak kilograma bio previše vižljav za takav zadatak.

– Jeste da su dolazili skauti iz „Bosne” da nas gledaju, ali da se ne lažemo, nisam ja bio ni pred kakvom karijerom, mada sam imao solidan šut i dobro sam ulazio pod koš. Moja karijera se neslavno završila jer sam u jednoj finalnoj utakmici tražio da me zamene da bih otišao na tribine i seo pored jedne devojčice koja mi se tada dopadala. Napustio sam i teren i košarku samo da bi je fascinirao. Izgubili smo tu utakmicu, ali poraz je bio utoliko veći što sam tu istu devojčicu video sutradan sa protivničkim plejom, kako šeta pored Miljacke – kaže Gorčin.

Najuzbudljivije drame su na terenu

Fudbal nikada nije igrao naročito dobro, ali su ga roditelji naučili kako se gleda fudbalska utakmica, pa je tehnikom posmatranja toliko ovladao u međuvremenu da je počeo da piše i kolumne u „Blicu” a počeli su da ga pozivaju i sportski novinari sa televizije da objasni gledalištu katastrofalno loše rezultate naših klubova na početku sezone.

– Fudbal je najuzbudljivija igra jer je najbliža životu. Kad naučite da ga gledate vi tada možete da uživate i u sasvim prosečnoj utakmici, jer kao i u životu i u toj prosečnoj ili lošoj utakmici dovoljan je trenutak pa da ona postane odlična. Mogu obe ekipe da igraju zatvoreno, kalkulantski, da dogovore remi, a onda se odjednom nešto neplanirano desi i nastane prava drama.

To je kao kad sretnete ženu svog života u liftu, ili vam padne cigla na glavu, tu vrstu dramatizacije nema nijedan drugi sport u toj meri, možda samo na momente. Zašto? Američki fudbal ili ragbi su strateške igre, kao sudari dve vojske u kojima je trener istovremeno i komandant. U savremenom fudbalu, osim kod Murinja, nema vojnika, igraju individue, sa svojim pravima, sa svojim obavezama, sa odgovornošću za svaki svoj postupak.

Čak i u životu vi možete ponekad da prenesete svoj lični suverenitet na šefa ili ženu, ali u fudbalu ne. Tu svako zadržava ličnu slobodu, a pri tom igra i za dobro zajednice. Zato je fudbal uvek priča o slobodi, a ne o potčinjavanju, i zato ga ljudi toliko vole – kaže Gorčin Stojanović

Sa Batom Stojkovićem na snimanju „Ubistva s predumišljajem”

Pitamo ga da li će spojiti svoje dve velike ljubavi, režiju i sport i napraviti film sa sportskom tematikom, ali on kaže da takvi filmovi retko uspevaju.

– Sport je bolji od filma, pogotovo fudbal. Loš fudbal može da postane genijalan triler na kraju, a film ako je dosadan u prvih petnaest minuta nema nade da će postati bolji – odgovara režiser.

-------------------------------------------

Porodica, filmovi, serije

Rođen je 19. oktobra 1966. u Sarajevu. U Beogradu je od 1985. godine, kada je upisao Fakultet dramskih umetnosti. Režirao je više od trideset predstava u pozorištima širom Jugoslavije, među njima i Šekspirovog „Hamleta”, „Ričarda Trećeg” i „Timona Atinjanina”, kao i komade Sterije, Nušića, Biljane Srbljanović...

„Ubistvo s predumišljajem” (1995), njegov prvenac u filmskoj režiji, postigao je veliki međunarodni uspeh, prikazan je na dvadesetak festivala i dobio niz nagrada, od kojih četiri međunarodne. Tri godine kasnije snimio je takođe uspešan i nagrađivan film „Stršljen”.

U međuvremenu je režirao i dve, pokazalo se, vrlo popularne televizijske serije: „Lisice” (2002) i „Ono kao ljubav” (2009).

Oženjen je Ivom Milošević, pozorišnom rediteljkom sa kojom ima četvorogodišnjeg sina Jana. S porodicom rado provodi vreme na Hrvatskom primorju i na beogradskoj Adi, voli da mesi mramorne kolače i bosanske pite zeljanice i ne veruje kuvarima koji znaju recepte 450 jela.  

Klinca ne vodi na fudbalske utakmice i sanja ona vremena kad se išlo na stadione zato što se voleo fudbal, a ne da bi se urlalo, ali to je, kaže, već sociologija…

------------------------------------------------------------------

Štampa

Deda Stojan

– Moj deda Stojan Stojanović bio je kraljev gardista, artiljerac.

U ratu se borio u partizanima, a ja sam ga jednom pitao kako to da nije otišao u četnike, bilo je logičnije da on, sa ambicijom da postane oficir, završi u kraljevoj vojsci. On mi je ispričao da su u selo došli i jedni i drugi, i da su partizani bili loše opremljeni, ali disciplinovani i da su ličili na vojsku, a da su četnici imali brade, tražili rakiju, krali kokoške i ustremljivali se na devojke u selu. Deda je kasnije u ratu i ideološki prelomio i napredovao do Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba. Posle rata službovao je u Beogradu, Podgorici i Sarajevu – priča Gorčin.

 ---------------------------------------------------------

Čitač

– Ja sam prvo čitalac, potom slušalac i gledalac. Iz čitanja nastaje manje-više sve što radim u životu, novinski tekstovi, pozorišne predstave, filmovi – kaže umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ova funkcija ga obavezuje da zbog pozorišnog repertoara skoro svakog dana pročita po jednu dramu, da prati esejistiku, teorijske knjige, ali sa posebnim zadovoljstvom čita i beletristiku, i novine. 

– Bez štampe ne bih mogao da zamislim život, meni su novine dnevni ritual, moram da pijem kafu i da ih čitam. To je jedno od mojih osnovnih zadovoljstava u životu, čak i kada su loše vesti u pitanju. Čitanje počinjem od sporta, a kako sam stariji, u „Politici” pregledam malo i one poslednje strane na kojima ne bih voleo da se uskoro nađem – kaže naš sagovornik i dodaje da osim „Politike” redovno kupuje i „Danas” i „Blic”.