Реституција и фолксдојчери

Сада се у Србији чују и гласови о потреби исправљања ,,неправде нанете припадницима некадашње немачке мањине”. Недавно је ,,Политика” објавила коментар једног београдског адвоката који олако тврди да су ,,фолксдојчери, као и Срби у Хрватској, побегли пред терором који се може подвести под геноцид”, као и да, на њихов захтев, Међународни суд у Хагу може заузети став да су фолксдојчери Југославију напустили спасавајући своје животе, те да се тада може догодити да се питање њихове имовине поново расправља, јер геноцид никада не застарева.

Никоме разумном и бар иоле компетентном ни у Немачкој не пада на памет да протеривање фолксдојчера широм Европе, па и у Југославији, означи као геноцид. Геноцид постоји када се у намери потпуног или делимичног уништења неке националне, етничке, расне или верске групе нареде одређене геноцидне радње, као и онда када се такве радње непосредно врше. Протеривањем немачке националне мањине крајем Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку није извршен геноцид, а и онда када постоји одређена радња која би евентуално могла бити геноцид, јер није спорно да је било и убијања фолксдојчера, није постојала и геноцидна намера. Ни формалноправно не може бити речи о геноциду, јер геноцид као кривично дело постоји тек од ступања на снагу Конвенције о спречавању и кажњавању овог злочина, која је донета 1948, а ступила на снагу тек 1951. године, дакле неколико година после протеривања дела фолксдојчера.

Никакву надлежност у односу на судбину југословенских фолксдојчера не може имати Међународни суд правде у Хагу, који решава о споровима између држава. Када би Немачка у билатералном контакту Србији поставила питање имовине подунавских Немаца (при чему нема логике да се то питање тада не наметне и Хрватској, као и Словенији), онда би Србија могла да покрене питање накнаде штете причињене агресијом Немачке на Југославију и током невероватно сурове окупације, која се, између осталог, одликовала и ужасном пропорцијом слепе и крваве одмазде – за једног убијеног немачког војника, било би стрељано 100 Срба, док би 50 Срба главама плаћало рањавање Немца.

Кривично право не познаје колективну одговорност, али, нажалост, у неким ситуацијама читаве народе погађају неки облици колективног санкционисања. На пример, у САД је током Другог светског рата, скоро целокупна тамошња јапанска популација превентивно смештена у логоре, а немачка национална мањина је по ослобођењу од окупатора, систематски протерана из Чехословачке, Пољске и неких других европских држава. Када је Чешка постајала члан ЕУ, она је поставила услов да јој се не намеће питање судбине немачке мањине, као ни њихове имовине.

Већина такозваних домаћих Немаца широм Европе, па и у Југославији, колективно је платила крвави цех који су направили нацисти на челу са својим фирером, када су кренули у освајање ,,животног простора”. Томе је свој крвави допринос дала и већина фолксдојчера. Немачки часопис ,,Шпигл“ (бр. 3/2010), у специјалном издању посвећеном Другом светском рату, објашњава да је окупација Југославије била изузетно брутална, а посебно се као пример наводи стрељање хиљада цивила у Крагујевцу и Краљеву.

Немачки новинар констатује да је током окупације Југославије убијено укупно око 80.000 невиних талаца, а учешће у тим акцијама је узела и СС дивизија ,,Принц Еуген”, коју су претежно сачињавали подунавски Немци, односно фолксдојчери. Цех су онда, када се ,,ратна срећа променила”, нажалост, платили и неки невини домаћи Немци, али ни тиме није извршен геноцид.

Многи лојални Немци су остали да живе у Југославији, коју из економских разлога напуштају тек шездесетих година. Неки од њих су били сродници часних припадника партизанског одреда ,,Ернст Телман”, претежно сачињеног од војвођанских Немаца, а који је потпуно уништен у једном сукобу са јединицама Вермахта.

професор Правног факултета БУ