Restitucija i folksdojčeri

Sada se u Srbiji čuju i glasovi o potrebi ispravljanja ,,nepravde nanete pripadnicima nekadašnje nemačke manjine”. Nedavno je ,,Politika” objavila komentar jednog beogradskog advokata koji olako tvrdi da su ,,folksdojčeri, kao i Srbi u Hrvatskoj, pobegli pred terorom koji se može podvesti pod genocid”, kao i da, na njihov zahtev, Međunarodni sud u Hagu može zauzeti stav da su folksdojčeri Jugoslaviju napustili spasavajući svoje živote, te da se tada može dogoditi da se pitanje njihove imovine ponovo raspravlja, jer genocid nikada ne zastareva.

Nikome razumnom i bar iole kompetentnom ni u Nemačkoj ne pada na pamet da proterivanje folksdojčera širom Evrope, pa i u Jugoslaviji, označi kao genocid. Genocid postoji kada se u nameri potpunog ili delimičnog uništenja neke nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe narede određene genocidne radnje, kao i onda kada se takve radnje neposredno vrše. Proterivanjem nemačke nacionalne manjine krajem Drugog svetskog rata i neposredno po njegovom završetku nije izvršen genocid, a i onda kada postoji određena radnja koja bi eventualno mogla biti genocid, jer nije sporno da je bilo i ubijanja folksdojčera, nije postojala i genocidna namera. Ni formalnopravno ne može biti reči o genocidu, jer genocid kao krivično delo postoji tek od stupanja na snagu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju ovog zločina, koja je doneta 1948, a stupila na snagu tek 1951. godine, dakle nekoliko godina posle proterivanja dela folksdojčera.

Nikakvu nadležnost u odnosu na sudbinu jugoslovenskih folksdojčera ne može imati Međunarodni sud pravde u Hagu, koji rešava o sporovima između država. Kada bi Nemačka u bilateralnom kontaktu Srbiji postavila pitanje imovine podunavskih Nemaca (pri čemu nema logike da se to pitanje tada ne nametne i Hrvatskoj, kao i Sloveniji), onda bi Srbija mogla da pokrene pitanje naknade štete pričinjene agresijom Nemačke na Jugoslaviju i tokom neverovatno surove okupacije, koja se, između ostalog, odlikovala i užasnom proporcijom slepe i krvave odmazde – za jednog ubijenog nemačkog vojnika, bilo bi streljano 100 Srba, dok bi 50 Srba glavama plaćalo ranjavanje Nemca.

Krivično pravo ne poznaje kolektivnu odgovornost, ali, nažalost, u nekim situacijama čitave narode pogađaju neki oblici kolektivnog sankcionisanja. Na primer, u SAD je tokom Drugog svetskog rata, skoro celokupna tamošnja japanska populacija preventivno smeštena u logore, a nemačka nacionalna manjina je po oslobođenju od okupatora, sistematski proterana iz Čehoslovačke, Poljske i nekih drugih evropskih država. Kada je Češka postajala član EU, ona je postavila uslov da joj se ne nameće pitanje sudbine nemačke manjine, kao ni njihove imovine.

Većina takozvanih domaćih Nemaca širom Evrope, pa i u Jugoslaviji, kolektivno je platila krvavi ceh koji su napravili nacisti na čelu sa svojim firerom, kada su krenuli u osvajanje ,,životnog prostora”. Tome je svoj krvavi doprinos dala i većina folksdojčera. Nemački časopis ,,Špigl“ (br. 3/2010), u specijalnom izdanju posvećenom Drugom svetskom ratu, objašnjava da je okupacija Jugoslavije bila izuzetno brutalna, a posebno se kao primer navodi streljanje hiljada civila u Kragujevcu i Kraljevu.

Nemački novinar konstatuje da je tokom okupacije Jugoslavije ubijeno ukupno oko 80.000 nevinih talaca, a učešće u tim akcijama je uzela i SS divizija ,,Princ Eugen”, koju su pretežno sačinjavali podunavski Nemci, odnosno folksdojčeri. Ceh su onda, kada se ,,ratna sreća promenila”, nažalost, platili i neki nevini domaći Nemci, ali ni time nije izvršen genocid.

Mnogi lojalni Nemci su ostali da žive u Jugoslaviji, koju iz ekonomskih razloga napuštaju tek šezdesetih godina. Neki od njih su bili srodnici časnih pripadnika partizanskog odreda ,,Ernst Telman”, pretežno sačinjenog od vojvođanskih Nemaca, a koji je potpuno uništen u jednom sukobu sa jedinicama Vermahta.

profesor Pravnog fakulteta BU