На Марсу има-нема живота

Може ли после десет година научна уобразиља да постане – збиља? Почетком августа (шести) пре једне деценије научници из Националне свемирске и ваздухопловне агенције (НАСА) обзнанили су да су у метеориту с Марса уочили остатке најпростијих живих бића. И, наравно, остали су усамљени, издржавши жестоку паљбу оспоравалаца.
Недавно су исти заговорници, предвођени упорним биохемичарем Дејвидом Макајом, приказали увеличане слике камена тешког, отприлике, два килограма, изрешетаног громуљицама у облику црва које подсећају на гомилице бактерија. Уколико их посматрате под микроскопом, испада да су се та створењца завукла у ситне пукотине.
Где су бактерије, ту је живот – поново се славодобитно разглашава. Иако оспораван, то је, можда, најузбудљивији час од спуштања "Апола" на Месец, са изгледима – уколико се поткрепи – да се огласи највећим научним открићем столећа!

На измаку живота тих августовских дана (умро у децембру 1996), увек надахнути астробиолог Карл Саган (по образовању физичар) поручио је: "Ако се налази потврде, то је тачка преокрета у људској историји."

Да ли је човечанство, најзад, стигло до те прекретнице?

Иако већина истраживача није вољна да му поверује, чак ни рођени брат Гордон који има радну собу на истом спрату, Дејвид Макај не одустаје. "Још нисмо убедили научну заједницу, и то је помало разочаравајуће", каже он.

Без ваљаних података малтене нико не жели да се придружи истраживању, укључујући геолога Мартина Фиска који на Универзитету Орегон проучава како бактерије преживљавају на морском дну, у суровим условима, какви вероватно постоје на другим планетама.

Парче космичке стене, стручно названо ALH84001, ископано је у вечном леду Антарктика 1984. и погрешно разврстано, све до 1993. када су истраживачи схватили да потиче с "црвене планете". И то је привукло пажњу, јер се за неколико сличних до тада знало. Старост је процењена на четири и по милијарде година, када је на Земљином, сада јаловом суседу текла вода, и те како битна за опстајање живих организама.

Има ли остатака прадавних микроба или заосталих трагова у јамицама и малим напрслинама?

Дејвид Макај, с неколицином сабораца, кратко одговара – "да" и набраја четири кључна доказа.

Први, хемијска испитивања показала су да метеорит садржи разнолике органске молекуле, знане као полициклични ароматични угљоводоници (PAH), који су могли да настану биолошким поступком. Али, има их и у астероидима, кометама и (осталим) метеоритима, а не само у дотичном којег је ледени слој прекривао 13.000 година.

Други, издужене грудвице, под електронским микроскопом опажене као бактеријски фосили с Марса, одмах је одбацила већина зналаца. Наиме, оне су прилично мање од виђених на Земљи, чак 100 до 1.000 пута да би биле живи организми, јер нема где да се сместе сви протеини, ДНК и остали молекули неопходни за најједноставнији метаболизам. Дејвид Макај је пожурио да објасни да су то делићи већих живуљки, али узалуд.

Следећа два су нешто дуже претрајала, и оба су наводила да су минерали посути по површини метеорита микробског порекла. Први је карбонат, уобичајени плод живих организама на нашој планети. Други је магнетит – поједине бактерије га веома мало излучују у виду кристала, чија се зрнца поравнају и служе им као мајушни компаси да разликују горе и доле, а на стране света.

Годинама су се Дејвид Макај и супарници препирали да ли је магнетит у метеориту могао да настане у небиолошким збивањима. И то се отегло до 2001. када су у лабораторији научници из НАСА, укључујући брата Гордона, зготовили гомилицу минерала сличног нађеном у камену с Марса. Чак су дочарали услове у којима се то догодило!

Ни тада се неуморни заговорник марсовског живота није предао: ових дана је приказао снимке другог метеорита с рупицама какве издубе земаљске бактерије у вулканским стенама на дну океана.

И поново се научно братство није сувише узбудило, јер је минерал из скоријег времена када је на "црвеној планети" завладала негостољубива хладноћа за ма који облик живота.

Преварили сте се ако сте помислили да је заплету крај: умешао се неизбежни Ден Браун, чувен по "Да Винчијевом коду", који је 2001. написао роман "Тачка обмане", у којем тврди да је научник из НАСА на Арктику (дакле, на северу) пронашао метеорит, за који се претпоставило да потиче од једне врсте љускара из космоса, што је подгрејало нагађања да нисмо сами. Напослетку се испоставило да су џиновски љускари са Земље.

--------------------------------------------------------------------------

Вода скоро текла

НАСА је први пут обелоданила трагове текуће воде на Марсу. Проучавањем 240.000 снимака које је начинила летелица "Марсов геометар" у два удубљења, дубока 148 и пречника два метра, уочене су омање јаруге из 2005. која нису постојале 1999. За научнике је то "задимљени пиштољ", што значи да се вода, отприлике запремине десетак базена за пливање, слила у недавној прошлости.

Један од истраживача је то назвао "воденим пиштољем" упоредивши налаз са омиљеном дечјом играчком. Ништа друго – ни ветар, ни течни угљен-диоксид – није оставило тако јасан белег.

На "црвеној планети" постоје наслаге леда на половима и у маленим количина водена пара која брзо ишчили, а с великом поузданошћу је најављено подземно море. Како се претпоставља, воде на површини било је у изобиљу у давној прошлости. Данас она брзо испари или се заледи, због веома ретке атмосфере и ниских температура. Ако има воде, има и насјпростијег живота – на пример, бактерија.

Почетком новембра НАСА је, после десет година, изгубила везу с летелицом.