Шапутање у глави

Шапутање на јастуку су, наводно, измислиле филмаџије иако га људи милионима година упражњавају без ичега. А почели су стављањем камена под главу.

Шапутање у глави је најсвежији човеков изум јер је изискивао најсавременије поступке завиривања и осматрања унутар лобање.

Стотине милијарди нерава испреплело се у мало више од 900 грама набораног ткива које зовемо мозак. Научници су провели године прислушкујући електрохемијске поруке (сигнали) – неуронско брбљање – да би одгонетнули шта се збива када се памћење уобличи или неко осећање искуси. Прошлих година су почели да умећу електроде и да снимају функционалном магнетском резонанцијом (fMRI) да би за своје истраживачке циљеве упрегли безбројне ћелије и начинили одговарајуће микрочипове.

Отишли су и корак даље: не ослушкују само шта нерви шапућу, сада им узвраћају одговоре. Како си? Добро сам! Као сусед суседу преко плота.

Живци у облику крофне

Узгајање живаца изван мозга, међутим, изискује да се испуне два битна услова: натерати ћелије да се развијају у петријевим шољама (нарочите посудице) и приморати их да свака са сваком успостави везу. Чим се повежу, нерви отпочну међу собом да опште, шаљући једни другима електричне подражаје. Није нимало лак задатак задржати их у ћаскању.

Уместо да их пусти да насумично расту у ћелијској култури, на Универзитету Питсбург (САД) једна истраживачка дружина их је најпре приволела да се удруже у облику крофне, а потом спојила с маленим стакленим чипом. Шта су тиме постигли?

Управо је поменуто обличје омогућило да ћаскају 20 секунди, након што су били подстакнути слабашним електричним ударом. И гле чуда: електрохемијски сигнал је колао без прекида кроз необичну „неуронску крофну”. Иако не изгледа као да је учињен пресудан пробој, сасвим је очигледно да је начињен „корак од седам миља” у разумевању настајања памћења.

Краткотрајно упамћивање, рецимо телефонског броја који ћемо позвати, искрсава када нерви истрају у чаврљању, баш као што су то урадили у новообликованој „неуронској крофни”. Како приступити делу мозга у којем се то истрајно одиграва?

За сада, стављањем нерава на микрочипове и посматрањем, да би се избегло завиривање кроз отворену лобању. Таквим прислушкивањем неуронског брбљања прикупљено је мноштво корисних података.

Истраживачи се нису тиме задовољили: употребили микрочипове да одговоре на електрохемијске поруке. На први поглед комадићи обрађеног песка не разликују се много од оних који су уграђени у већину рачунара. И не само то: и природни живци и силицијумске плочице говоре истим језиком – преносе поруке електричном струјом.

Двосмерно чаврљање

Једноставан начин да се постигне двосмерни проток (чаврљање), у којем малени чипови прате и бележе промене у нервима (активност) и поручују им када да се укључе или искључе. Желите ли да дознате шта се у мозгу дешава, морате да осмислите технолошки поступак записивања збивања у великим неуронским мрежама.

Неурочип (неуронски чип) један је од пожељних приступа. Како га замислити и израдити?

Научници користе лепљиве протеине да би нерве залепили за микрочип, на којем је на сваком квадратном милиметру начичкан велики број транзистора и кондензатора. Први бележе неуронске електрохемијске сигнале, други отпуштају слабашне импулсе електрична струја да их на то подстакну.

А научници помно надгледају како нерви одашиљу и примају поруке на чипу, на основу чега препознају различите обрасце понашања разноврсних можданих ћелија. За почетак настојаће да одгонетну владање здравих да би једног дана убацивањем неурочипова лечили оболеле, као код Паркинсонове или Алцхајмерове болести.

Код прве болести, наиме, нерви неправилно испаљују сигнале због недостатка допамина, неуротрансмитера који преноси електричне подражаје кроз мајушне пукотине, зване синапсе. Зато се мањак надокнађује уношењем допамина у мозак или убацивањем електрода дубоко у мождано ткиво да покрену његово лучење. И један и други захват делотворни су, али само краткотрајно.

Усађивање неурочипа обећава на дуге стазе јер он поспешује нерве кадгод се утишају. Високотехнолошки „гонич робова”, који не оставља штетне последице у глави. Неуронаучници, чак, предвиђају да ће потпомоћи поновно успостављање изгубљених можданих улога (функције).

Уколико вам се учинило да је то научна фантастика, уверићете се за неколико година или деценија да није. Ко толико дуго поживи!