Постјугословенско изгнанство

Није било толико тешко постати емигрант, вероватно због тога што је то стање део мог породичног наслеђа. Још од детињства знао сам да се неколико генерација мојих предака укрцало на пут ка емиграцији, а они који нису успели да побегну на време углавном су изгубили живот. Због тога сам успео да препознам тренутак када је дошло време да и ја кренем тим путем, а пошто сам био веома свестан последица одуговлачења, нисам се двоумио ниједног тренутка. И никада се нисам покајао. Није лако описати живот у егзилу, јер се то искуство развија самостално, а опет, када покушам да га опишем и помирим се са ситуацијом, такође примећујем како ме оно мења.

*

Моје искуство емиграције у детињству је било двосмислено. У многобројним породичним причама које сам чуо од своје баке, моји преци су се непрекидно кретали из једног дела источне и централне Европе до Западне Европе, Северне и Јужне Америке, Израела, па чак и Јужне Африке и Аустралије. У мом сећању они нису били другачији од давних предака сељених у Египат, Вавилон и широм Блиског истока у причама из Старог тестамента, које сам такође слушао од баке. У већини тих прича емиграција није представљала ни клетву ни патњу, а нарочито не трагедију, већ начин да се побегне од велике и непосредне опасности. Способност појединаца и целих породица да прекину везу са сопственим коренима и, као што се то догодило, започну нов живот у промењеним околностима, изнова је награђивана. Емиграција јесте спас, била је порука свих ових прича, то је подухват који се могао успешно извести. Толико о мом породичном „сценарију”, како би га неки психолози назвали.

Када сам отишао на постдипломске студије на Јејл универзитет 1973. године, од немачких емиграната који су некада тамо предавали, попут Броха, остали су само духови. У одсеку за славистику на Јејлу, где сам предавао хонорарно, професори су превасходно били Јевреји који су преживели логор и, уместо да се врате у Пољску, дошли су у Сједињене Државе, где су на америчким универзитетима дошли у контакт са Пољацима, Русима и Украјинцима, од којих су неки, како се испоставило, сарађивали са нацистима за време окупације. Бивши затвореници из концентрационих логора предавали су књижевност, историју књижевности и теорију или лингвистику, док су њихови бивши прогонитељи били заузети учењем језика у склоништима.

*

Могу бесконачно да анализирам факторе који су утицали на догађаје који су претходили рату и који су учинили да рат изгледа као неизбежна последица дуготрајних конфликата и контрадикција. Но, начин како се рат развијао не могу потпуно да разумем и вероватно не бих, чак и да сам остао у близини или у средишту збивања. Рат остаје прилично несхватљив због својих бруталних аспеката, масовног терора, лавине мржње и параноичног зазирања. Знам да ћу провести остатак живота, као и вероватно толико других људи, питајући се зашто и како се то догодило. Тражење ових одговора захтева преиспитивање главног узрока мог изгнанства. Оно што знам засигурно је, пак, да ова мржња, која уништава и онеспособљава и која разара земљу, није никакво прастаро осећање које су оживеле и ојачале одређене околности, већ свежа, новонастала мржња, која се систематски гомилала током година, а негативни аспекти историје намерно искоришћени као аргумент, изговор или доказ.

*

Поставши емигрант, задржао сам слободу избора, привилегију да имам више идентитета, право да се стално наново одређујем, колико год то болно било. Будући да сам побегао одатле,и станујем овде а не тамо, избегао сам тај притисак који је људе редуковао на етницитет. Само неколицина мојих пријатеља и колега који још увек живе на просторима бивше Југославије имали су исту срећу. Тамо су постали угрожена мањина, секта, заједница уплашених и прогоњених дисидената које су националистички настројене хистеричне масе погрдно називале југоносталгичарима или југозомбијима. Ми који смо емигрирали једноставно смо постали постјугословени, били ми носталгични или не. Живећи овде, ван свега тога, постали смо свесни колико је бескорисно било какво осећање носталгије. „Да ли си икада помислио да се вратиш?”, често ме питају добронамерне незналице. Обично одговорим: „Чему да се вратим?”. Место одакле долазим више не постоји. Не само као држава, Влада, територија, већ пре свега као друштвена и културна атмосфера, стање ума, животни стил, менталитет. Према томе, немам чему да се вратим, могу само да идем негде другде, а не назад.

*

Драган Клаић

Постјугословенска дијаспора је велика, подељена и расута заједница. Све заједно, ради се о неколико милиона људи, расутих у бројним државама на свим континентима. Лично познајем неколико десетина, можда и стотинак људи из ове групације. И још увек сам запањен брзином и лакоћом којом се остварују контакти у оквиру ове невидљиве мреже, колико брзо и често чујемо једни о другима, добијамо вести, чак и стварамо и налазимо прилику да се сретнемо или попричамо. Постоји та виртуелна имиграција (која одговара виртуелној стварности) пулсирајућих људи, који још увек успевају да путују са старим југословенским пасошем, најбизарнијим документом, који брзо рађа сумње, или са пасошима неке наредне државе или неке врсте привремених путних исправа; који комуницирају поштом, телефоном, факсовима и електронском поштом, размењују новости једни о другима и о развоју догађаја у бившој Југославији. Штавише, пишу чланке, драме, есеје и поезију, читаве романе, издају их на разним језицима, присуствују конференцијама, свирају, па чак и стварају позоришна дела и организују изложбе.

*

Песимистичне процене и нестрпљива очекивања мутили су моје идеје о будућности чак и раније, а сада имају још јачи утицај јер су се у међувремену потврдили. Поставши емигрант, открио сам нове димензије сопствене рањивости, пребројао ризике да поново будем захваћен, али овог пута много директније, катастрофом коју сам већ искусио и успео за длаку да избегнем. Прави осећај напуштања свега што сам имао, као и то што сам остао без већине интелектуалних, друштвених и академских обележја, без мреже друштвених односа, имовине, ствари које сам узимао здраво за готово јер су биле присутне свакодневно (или бар често) – то је осећај лишавања, осиромашења, губитка за којим се жали али који на крају треба превазићи и бар делимично надокнадити, док на крају не постане мање свеж у сећању, а емотивно успомена којом је лакше управљати.

Идеја да све што смо изгубили морамо поново да стекнемо и изградимо понекад сувише оптерећује. Морамо се запитати да ли имамо довољно енергије или времена, да ли још увек постоји разлог, смисао читавог тог напора? Чак иако постоји, исход неће бити исти. Тако настојање да наставимо, да проширимо себе, такође представља напор да изнова изградимо себе. Ту је осећај усамљености, или пре нека дистанца. Емигрант је по дефиницији аутсајдер, посматрач више него играч, неко ко има вишак искуства који његово окружење не може да разуме, осим ако су и сами емигранти. Наравно, често тако и бива. Не баш из исте државе, али то није важно. Емигранти из различитих земаља и са различитим животним причама разумеју једни друге, треба им само нешто реторичких скраћеница, не морају до краја ни изговарати мисли да би се међусобно разумели.

Са друге стране, постати емигрант може да буде и ослобађајуће искуство; бар у мом случају је било тако у једној мери, сплетом срећних околности. Прилика да започнем нов живот у новој земљи и новом граду, да упознам нову културу, да покушам да усавршим нов језик, и да га употребим у практичне сврхе, да се упустим у посао другачији од моје старе позиције на факултету, да истражим посебне одлике другачијег позоришног система и позоришне естетике која преовладава у Холандији, све су то били подстицајни, освежавајући и оснажујући елементи мог емигрантског живота. Једноставно искуство селидбе са женом и ћерком у потпуно празан стан, са само неколико торби, и након петнаест година заједничког живота, стварање домаћинства ни из чега, било је чак и ослобађајуће. Истина, многе моје књиге су ми касније послате из Београда, уз неколико предмета уметничке вредности или оних за које сам био емотивно везан, и то нам је мало помогло да се осетимо „као код куће”. Наметнути губитак материјалних добара такође је представљао корисно ослобађање.

Емигрантима не мањка славних претходника и импресивних узора, и то је охрабрујуће и утешно, мало растера усамљеност и учини бол мање јединственим, чак иако остаје сасвим личан. Искуство сваке особе је јединствено, а ипак у исто време репрезентативно. Сваки емигрант, где год да је, има широк спектар контаката међу другим емигрантима, из других земаља и у другачијој ситуацији, групу људи коју треба проучити, учити од ње и делити са њом. Како је број емиграната, исељеника, азиланата, избеглица, изгнаника и расељених лица у сталном порасту, свака од ових личних прича повезује се са осталима у овом изобиљу колективних искустава која је права слика нашег времена и која покрива све појединачне историјске догађаје који су убрзали одлазак сваке особе. Наше тренутно стање асоцира на историјски феномен и у исто време исијава будућност Европе и целог света. Питам се шта ће наша деца направити од тога.

Одломак из текста недавно преминулог театролога који ће, у преводу Милице Шешић с енглеског, бити објављен у Зборнику Факултета драмских уметности БУ новембра 2011.