Postjugoslovensko izgnanstvo

Nije bilo toliko teško postati emigrant, verovatno zbog toga što je to stanje deo mog porodičnog nasleđa. Još od detinjstva znao sam da se nekoliko generacija mojih predaka ukrcalo na put ka emigraciji, a oni koji nisu uspeli da pobegnu na vreme uglavnom su izgubili život. Zbog toga sam uspeo da prepoznam trenutak kada je došlo vreme da i ja krenem tim putem, a pošto sam bio veoma svestan posledica odugovlačenja, nisam se dvoumio nijednog trenutka. I nikada se nisam pokajao. Nije lako opisati život u egzilu, jer se to iskustvo razvija samostalno, a opet, kada pokušam da ga opišem i pomirim se sa situacijom, takođe primećujem kako me ono menja.

*

Moje iskustvo emigracije u detinjstvu je bilo dvosmisleno. U mnogobrojnim porodičnim pričama koje sam čuo od svoje bake, moji preci su se neprekidno kretali iz jednog dela istočne i centralne Evrope do Zapadne Evrope, Severne i Južne Amerike, Izraela, pa čak i Južne Afrike i Australije. U mom sećanju oni nisu bili drugačiji od davnih predaka seljenih u Egipat, Vavilon i širom Bliskog istoka u pričama iz Starog testamenta, koje sam takođe slušao od bake. U većini tih priča emigracija nije predstavljala ni kletvu ni patnju, a naročito ne tragediju, već način da se pobegne od velike i neposredne opasnosti. Sposobnost pojedinaca i celih porodica da prekinu vezu sa sopstvenim korenima i, kao što se to dogodilo, započnu nov život u promenjenim okolnostima, iznova je nagrađivana. Emigracija jeste spas, bila je poruka svih ovih priča, to je poduhvat koji se mogao uspešno izvesti. Toliko o mom porodičnom „scenariju”, kako bi ga neki psiholozi nazvali.

Kada sam otišao na postdiplomske studije na Jejl univerzitet 1973. godine, od nemačkih emigranata koji su nekada tamo predavali, poput Broha, ostali su samo duhovi. U odseku za slavistiku na Jejlu, gde sam predavao honorarno, profesori su prevashodno bili Jevreji koji su preživeli logor i, umesto da se vrate u Poljsku, došli su u Sjedinjene Države, gde su na američkim univerzitetima došli u kontakt sa Poljacima, Rusima i Ukrajincima, od kojih su neki, kako se ispostavilo, sarađivali sa nacistima za vreme okupacije. Bivši zatvorenici iz koncentracionih logora predavali su književnost, istoriju književnosti i teoriju ili lingvistiku, dok su njihovi bivši progonitelji bili zauzeti učenjem jezika u skloništima.

*

Mogu beskonačno da analiziram faktore koji su uticali na događaje koji su prethodili ratu i koji su učinili da rat izgleda kao neizbežna posledica dugotrajnih konflikata i kontradikcija. No, način kako se rat razvijao ne mogu potpuno da razumem i verovatno ne bih, čak i da sam ostao u blizini ili u središtu zbivanja. Rat ostaje prilično neshvatljiv zbog svojih brutalnih aspekata, masovnog terora, lavine mržnje i paranoičnog zaziranja. Znam da ću provesti ostatak života, kao i verovatno toliko drugih ljudi, pitajući se zašto i kako se to dogodilo. Traženje ovih odgovora zahteva preispitivanje glavnog uzroka mog izgnanstva. Ono što znam zasigurno je, pak, da ova mržnja, koja uništava i onesposobljava i koja razara zemlju, nije nikakvo prastaro osećanje koje su oživele i ojačale određene okolnosti, već sveža, novonastala mržnja, koja se sistematski gomilala tokom godina, a negativni aspekti istorije namerno iskorišćeni kao argument, izgovor ili dokaz.

*

Postavši emigrant, zadržao sam slobodu izbora, privilegiju da imam više identiteta, pravo da se stalno nanovo određujem, koliko god to bolno bilo. Budući da sam pobegao odatle,i stanujem ovde a ne tamo, izbegao sam taj pritisak koji je ljude redukovao na etnicitet. Samo nekolicina mojih prijatelja i kolega koji još uvek žive na prostorima bivše Jugoslavije imali su istu sreću. Tamo su postali ugrožena manjina, sekta, zajednica uplašenih i progonjenih disidenata koje su nacionalistički nastrojene histerične mase pogrdno nazivale jugonostalgičarima ili jugozombijima. Mi koji smo emigrirali jednostavno smo postali postjugosloveni, bili mi nostalgični ili ne. Živeći ovde, van svega toga, postali smo svesni koliko je beskorisno bilo kakvo osećanje nostalgije. „Da li si ikada pomislio da se vratiš?”, često me pitaju dobronamerne neznalice. Obično odgovorim: „Čemu da se vratim?”. Mesto odakle dolazim više ne postoji. Ne samo kao država, Vlada, teritorija, već pre svega kao društvena i kulturna atmosfera, stanje uma, životni stil, mentalitet. Prema tome, nemam čemu da se vratim, mogu samo da idem negde drugde, a ne nazad.

*

Dragan Klaić

Postjugoslovenska dijaspora je velika, podeljena i rasuta zajednica. Sve zajedno, radi se o nekoliko miliona ljudi, rasutih u brojnim državama na svim kontinentima. Lično poznajem nekoliko desetina, možda i stotinak ljudi iz ove grupacije. I još uvek sam zapanjen brzinom i lakoćom kojom se ostvaruju kontakti u okviru ove nevidljive mreže, koliko brzo i često čujemo jedni o drugima, dobijamo vesti, čak i stvaramo i nalazimo priliku da se sretnemo ili popričamo. Postoji ta virtuelna imigracija (koja odgovara virtuelnoj stvarnosti) pulsirajućih ljudi, koji još uvek uspevaju da putuju sa starim jugoslovenskim pasošem, najbizarnijim dokumentom, koji brzo rađa sumnje, ili sa pasošima neke naredne države ili neke vrste privremenih putnih isprava; koji komuniciraju poštom, telefonom, faksovima i elektronskom poštom, razmenjuju novosti jedni o drugima i o razvoju događaja u bivšoj Jugoslaviji. Štaviše, pišu članke, drame, eseje i poeziju, čitave romane, izdaju ih na raznim jezicima, prisustvuju konferencijama, sviraju, pa čak i stvaraju pozorišna dela i organizuju izložbe.

*

Pesimistične procene i nestrpljiva očekivanja mutili su moje ideje o budućnosti čak i ranije, a sada imaju još jači uticaj jer su se u međuvremenu potvrdili. Postavši emigrant, otkrio sam nove dimenzije sopstvene ranjivosti, prebrojao rizike da ponovo budem zahvaćen, ali ovog puta mnogo direktnije, katastrofom koju sam već iskusio i uspeo za dlaku da izbegnem. Pravi osećaj napuštanja svega što sam imao, kao i to što sam ostao bez većine intelektualnih, društvenih i akademskih obeležja, bez mreže društvenih odnosa, imovine, stvari koje sam uzimao zdravo za gotovo jer su bile prisutne svakodnevno (ili bar često) – to je osećaj lišavanja, osiromašenja, gubitka za kojim se žali ali koji na kraju treba prevazići i bar delimično nadoknaditi, dok na kraju ne postane manje svež u sećanju, a emotivno uspomena kojom je lakše upravljati.

Ideja da sve što smo izgubili moramo ponovo da steknemo i izgradimo ponekad suviše opterećuje. Moramo se zapitati da li imamo dovoljno energije ili vremena, da li još uvek postoji razlog, smisao čitavog tog napora? Čak iako postoji, ishod neće biti isti. Tako nastojanje da nastavimo, da proširimo sebe, takođe predstavlja napor da iznova izgradimo sebe. Tu je osećaj usamljenosti, ili pre neka distanca. Emigrant je po definiciji autsajder, posmatrač više nego igrač, neko ko ima višak iskustva koji njegovo okruženje ne može da razume, osim ako su i sami emigranti. Naravno, često tako i biva. Ne baš iz iste države, ali to nije važno. Emigranti iz različitih zemalja i sa različitim životnim pričama razumeju jedni druge, treba im samo nešto retoričkih skraćenica, ne moraju do kraja ni izgovarati misli da bi se međusobno razumeli.

Sa druge strane, postati emigrant može da bude i oslobađajuće iskustvo; bar u mom slučaju je bilo tako u jednoj meri, spletom srećnih okolnosti. Prilika da započnem nov život u novoj zemlji i novom gradu, da upoznam novu kulturu, da pokušam da usavršim nov jezik, i da ga upotrebim u praktične svrhe, da se upustim u posao drugačiji od moje stare pozicije na fakultetu, da istražim posebne odlike drugačijeg pozorišnog sistema i pozorišne estetike koja preovladava u Holandiji, sve su to bili podsticajni, osvežavajući i osnažujući elementi mog emigrantskog života. Jednostavno iskustvo selidbe sa ženom i ćerkom u potpuno prazan stan, sa samo nekoliko torbi, i nakon petnaest godina zajedničkog života, stvaranje domaćinstva ni iz čega, bilo je čak i oslobađajuće. Istina, mnoge moje knjige su mi kasnije poslate iz Beograda, uz nekoliko predmeta umetničke vrednosti ili onih za koje sam bio emotivno vezan, i to nam je malo pomoglo da se osetimo „kao kod kuće”. Nametnuti gubitak materijalnih dobara takođe je predstavljao korisno oslobađanje.

Emigrantima ne manjka slavnih prethodnika i impresivnih uzora, i to je ohrabrujuće i utešno, malo rastera usamljenost i učini bol manje jedinstvenim, čak iako ostaje sasvim ličan. Iskustvo svake osobe je jedinstveno, a ipak u isto vreme reprezentativno. Svaki emigrant, gde god da je, ima širok spektar kontakata među drugim emigrantima, iz drugih zemalja i u drugačijoj situaciji, grupu ljudi koju treba proučiti, učiti od nje i deliti sa njom. Kako je broj emigranata, iseljenika, azilanata, izbeglica, izgnanika i raseljenih lica u stalnom porastu, svaka od ovih ličnih priča povezuje se sa ostalima u ovom izobilju kolektivnih iskustava koja je prava slika našeg vremena i koja pokriva sve pojedinačne istorijske događaje koji su ubrzali odlazak svake osobe. Naše trenutno stanje asocira na istorijski fenomen i u isto vreme isijava budućnost Evrope i celog sveta. Pitam se šta će naša deca napraviti od toga.

Odlomak iz teksta nedavno preminulog teatrologa koji će, u prevodu Milice Šešić s engleskog, biti objavljen u Zborniku Fakulteta dramskih umetnosti BU novembra 2011.