Ко (не)ће подићи свој глас

У вези с мојим захтевима упућеним Министарству здравља и сукобом који је потом уследио апострофирао бих и улогу Окружног јавног тужилаштва. Тадашњи јавни тужилац Милован Божовић је, по службеној дужности, тражио извештај о ономе што сам покренуо. Али се само неколико дана после тога, без праве истраге, окружно тужилаштво огласило ненадлежним и цео случај препустио Другом општинском тужилаштву. То је тужилаштво у којем оштећени, а не тужилаштво покреће поступак.

Међутим, ја сам Вишем тужилаштву септембра 2010. године доставио комплетну, оптужујућу документацију и поднео пријаву за тешко дело против здравља људи, против тадашњег министра здравља, директора хитне помоћи и двојице поменутих лекара.

Никакав одговор нисам добио па сам месец дана касније отишао да се распитам о судбини мог захтева. Речено ми је да ја као неко ко није директно оштећен немам право да покрећем захтев за кривично гоњење.

Током свих ових година мени и мојој породици су претили, било је више анонимних телефонских позива, а на послу су ме шиканирали директор и његови штићеници. Претње сам пријављивао полицији, а онда сам решио да се склоним од свега и одем у Африку. Неплаћено одсуство сам добио под условом да као доктор наука и кардиолог, инструктор у Центру за стручнометодолошки рад, потпишем решење за рад на терену. Отишао сам и као активиста једне хуманитарне организације годину дана сам радио у једном кардиохируршком центру у Картуму. Међутим, само месец дана после мог повратка из Африке добио сам отказ у Хитној помоћи. А пошто сам и раније био консултант у више приватних клиника, сада радим као кардиолог у једној општој приватној болници. У међувремену сам постао и доцент на приватном медицинском факултету.

Мој отац је такође био лекар (војни). Његови морални назори су били правични и врло строги и драго ми је што сам наследио такав модел понашања, о чему сведочи један мој ранији спор. Кад сам наиме као млад лекар почео да радим у једном специјалном заводу за децу и омладину (у околини Петровца на Млави) открио сам туберкулозу међу штићеницима коју су тамо прикривали. Те случајеве сам по Закону о заразним болестима пријавио и одмах сам добио отказ јер наводно је овој установи требало да буду додељене неке инвестиције што сам ја, пријављујући туберкулозу, спречио. Тада сам први пут прошао кроз голготу ,,узбуњивача”.

Хитна помоћ је дакле била мој други случај.

Од људи и њиховог карактера, начина како су васпитани итд. зависи, дакле, да ли ће подићи свој глас или не.

Добро је што сад постоји намера да се донесе закон о заштити узбуњивача. Важна је и заштита права узбуњивача за коју се залажу поједине европске институције. Наш пут евроинтеграција у великој мери зависи од мишљења европских институција и мислим да ће наш ,,Велики брат” утицати и на то да се број узбуњивача повећа, а њихова права да буду више заштићена. Сада то није случај, иако имамо институције које су формално за то задужене. То значи или да институције нису самосталне или ако и јесу онда њихове одлуке нису обавезујуће за власт. Или се касни са применом донетих одлука, тако да оне постају несврсисходне. А кад је нешто у интересу моћних то се одмах процесуира. Зато кажем да су наши судови још увек партијски.

Кардиолог, директор београдске Хитне медицинске помоћи 2004-2006.