Ko (ne)će podići svoj glas

U vezi s mojim zahtevima upućenim Ministarstvu zdravlja i sukobom koji je potom usledio apostrofirao bih i ulogu Okružnog javnog tužilaštva. Tadašnji javni tužilac Milovan Božović je, po službenoj dužnosti, tražio izveštaj o onome što sam pokrenuo. Ali se samo nekoliko dana posle toga, bez prave istrage, okružno tužilaštvo oglasilo nenadležnim i ceo slučaj prepustio Drugom opštinskom tužilaštvu. To je tužilaštvo u kojem oštećeni, a ne tužilaštvo pokreće postupak.

Međutim, ja sam Višem tužilaštvu septembra 2010. godine dostavio kompletnu, optužujuću dokumentaciju i podneo prijavu za teško delo protiv zdravlja ljudi, protiv tadašnjeg ministra zdravlja, direktora hitne pomoći i dvojice pomenutih lekara.

Nikakav odgovor nisam dobio pa sam mesec dana kasnije otišao da se raspitam o sudbini mog zahteva. Rečeno mi je da ja kao neko ko nije direktno oštećen nemam pravo da pokrećem zahtev za krivično gonjenje.

Tokom svih ovih godina meni i mojoj porodici su pretili, bilo je više anonimnih telefonskih poziva, a na poslu su me šikanirali direktor i njegovi štićenici. Pretnje sam prijavljivao policiji, a onda sam rešio da se sklonim od svega i odem u Afriku. Neplaćeno odsustvo sam dobio pod uslovom da kao doktor nauka i kardiolog, instruktor u Centru za stručnometodološki rad, potpišem rešenje za rad na terenu. Otišao sam i kao aktivista jedne humanitarne organizacije godinu dana sam radio u jednom kardiohirurškom centru u Kartumu. Međutim, samo mesec dana posle mog povratka iz Afrike dobio sam otkaz u Hitnoj pomoći. A pošto sam i ranije bio konsultant u više privatnih klinika, sada radim kao kardiolog u jednoj opštoj privatnoj bolnici. U međuvremenu sam postao i docent na privatnom medicinskom fakultetu.

Moj otac je takođe bio lekar (vojni). Njegovi moralni nazori su bili pravični i vrlo strogi i drago mi je što sam nasledio takav model ponašanja, o čemu svedoči jedan moj raniji spor. Kad sam naime kao mlad lekar počeo da radim u jednom specijalnom zavodu za decu i omladinu (u okolini Petrovca na Mlavi) otkrio sam tuberkulozu među štićenicima koju su tamo prikrivali. Te slučajeve sam po Zakonu o zaraznim bolestima prijavio i odmah sam dobio otkaz jer navodno je ovoj ustanovi trebalo da budu dodeljene neke investicije što sam ja, prijavljujući tuberkulozu, sprečio. Tada sam prvi put prošao kroz golgotu ,,uzbunjivača”.

Hitna pomoć je dakle bila moj drugi slučaj.

Od ljudi i njihovog karaktera, načina kako su vaspitani itd. zavisi, dakle, da li će podići svoj glas ili ne.

Dobro je što sad postoji namera da se donese zakon o zaštiti uzbunjivača. Važna je i zaštita prava uzbunjivača za koju se zalažu pojedine evropske institucije. Naš put evrointegracija u velikoj meri zavisi od mišljenja evropskih institucija i mislim da će naš ,,Veliki brat” uticati i na to da se broj uzbunjivača poveća, a njihova prava da budu više zaštićena. Sada to nije slučaj, iako imamo institucije koje su formalno za to zadužene. To znači ili da institucije nisu samostalne ili ako i jesu onda njihove odluke nisu obavezujuće za vlast. Ili se kasni sa primenom donetih odluka, tako da one postaju nesvrsishodne. A kad je nešto u interesu moćnih to se odmah procesuira. Zato kažem da su naši sudovi još uvek partijski.

Kardiolog, direktor beogradske Hitne medicinske pomoći 2004-2006.