ОДКБ као ватрогасац

Државе чланице Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) затражиле су ових дана да, у случају избијања револуција или покушаја државних удара на њиховим територијама, ова организација на себе преузме улогу – ватрогасца. У том смислу „ватрогасац“ би биле Колективне снаге за оперативно деловање које ОДКБ-у стоје на располагању.

Како је пренела белоруска телевизија, управо то је била тема сусрета генералног секретара ОДКБ-а Николаја Бордјуже са Александром Лукашенком, шефом белоруске државе, земље која тренутно председава организацији.

Подсетимо, ОДКБ је војнополитички савез (често називан и – источни НАТО), а сачињавају га републике бившег Совјетског Савеза окупљене по његовом распаду у Заједници независних држава (ЗНД). Основан је 15. маја 1992. са задатком заштите територијално-економског пространства држава чланица од сваке спољне агресије, међународног тероризма и великих природних катастрофа. Чланови ОДКБ-а су: Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан.

Нема сумње да је низ револуција и народних покрета који су током пролећа и лета ове године потресли арапски свет, а који је наговестио да би ова догађања могла да се прелију и на неарапске просторе, како у Африци тако и у Азији, многе навео на размишљање. Управо на тим сазнањима изникла је идеја да би ОДКБ, осим што делује према „спољном непријатељу“, могао да се окрене и унутрашњим проблемима.

„Била би то значајна помоћ државама чланицама организације пошто, јасно је и вама, нико од нас неће кренути на фронт (против спољног непријатеља), али зато многе сврбе руке када је реч о државном удару. Уосталом, дужни смо свим средствима да осигурамо независност чланица ОДКБ-а“, изјавио је Лукашенко после сусрета са Бордјужом.

О могућности избијања револуција на постсовјетским просторима разговарало се и на недавном самиту ОДКБ-а у Астани. Тада је одлучено да се формирају посебне Снаге за брзо деловање, а организацији су дате одрешене руке да делује као врховни орган који ће се супротставити сваком „обојеном“ (Украјина, Грузија, Киргизија) или другом преврату. Па и онима сличним арапским. Ово, другим речима, значи да би ОДКБ, у случају потребе, могао да се умеша и у унутрашње ствари појединих држава чланица, што његову функцију доводи на далеко виши и деликатнији ниво.

Нови облик деловања свакако је инициран улогом НАТО-а у дешавањима у арапском свету. Ово се посебно односи на директно учешће алијансе у свргавању с власти либијског вође Муамера Гадафија. Са друге стране, западна војни планери не крију да им је један од стратешких циљева ширење организације на исток, посебно на републике бившег СССР-а. У том смислу стална повика на недемократичност режима у тим републикама, као и директна помоћ опозицији у стварању „грађанског друштва“, само је најприсутнији облик притиска на тамошња руководства, али и на њихове поданике.

Изједначавање предреволуционарне ситуацију у арапском свету са стањем у бившим совјетским републикама тешко да би указало на праве узроке народног бунта, и код једних и код других. Чињеница је да су поједине западне земље до грла уплетене у промене у арапском свету, али то је могуће објаснити једнако пословним интересима (битком за енергенте), колико и чињеницом да се ради о државама које су у односу на тај исти Запад до пре пола века још биле у колонијалном статусу.  

Са друге стране, совјетски тип владавине са „вечитим и несмењивим лидерима“ (Нурсултан Назарбајев у Казахстану, Јемомали Рахмон у Таџикистану, Ислам Каримов у Узбекистану, да наведемо само неке) остао је на снази у многим републикама по распаду СССР-а. Али, истовремено, задржана је и јака веза тих република са бившом централом у Москви. Углавном заснована на интересима који су произишли из заједничке привредне структуре која је успостављена у бившој заједничкој држави, али и због и даље присутног империјалног духа међу појединим руским политичарима.

Јер како тврди Едгар Варданјан, експерт јерменског Центра за стратешка и национална истраживања, управо је Русија промовисала идеју о новој улози ОДКБ-а пошто, како наводи, „тешко да би било која друга држава, мањег калибра, могла на тако нешто да се одлучи“.