ODKB kao vatrogasac

Države članice Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) zatražile su ovih dana da, u slučaju izbijanja revolucija ili pokušaja državnih udara na njihovim teritorijama, ova organizacija na sebe preuzme ulogu – vatrogasca. U tom smislu „vatrogasac“ bi bile Kolektivne snage za operativno delovanje koje ODKB-u stoje na raspolaganju.

Kako je prenela beloruska televizija, upravo to je bila tema susreta generalnog sekretara ODKB-a Nikolaja Bordjuže sa Aleksandrom Lukašenkom, šefom beloruske države, zemlje koja trenutno predsedava organizaciji.

Podsetimo, ODKB je vojnopolitički savez (često nazivan i – istočni NATO), a sačinjavaju ga republike bivšeg Sovjetskog Saveza okupljene po njegovom raspadu u Zajednici nezavisnih država (ZND). Osnovan je 15. maja 1992. sa zadatkom zaštite teritorijalno-ekonomskog prostranstva država članica od svake spoljne agresije, međunarodnog terorizma i velikih prirodnih katastrofa. Članovi ODKB-a su: Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan.

Nema sumnje da je niz revolucija i narodnih pokreta koji su tokom proleća i leta ove godine potresli arapski svet, a koji je nagovestio da bi ova događanja mogla da se preliju i na nearapske prostore, kako u Africi tako i u Aziji, mnoge naveo na razmišljanje. Upravo na tim saznanjima iznikla je ideja da bi ODKB, osim što deluje prema „spoljnom neprijatelju“, mogao da se okrene i unutrašnjim problemima.

„Bila bi to značajna pomoć državama članicama organizacije pošto, jasno je i vama, niko od nas neće krenuti na front (protiv spoljnog neprijatelja), ali zato mnoge svrbe ruke kada je reč o državnom udaru. Uostalom, dužni smo svim sredstvima da osiguramo nezavisnost članica ODKB-a“, izjavio je Lukašenko posle susreta sa Bordjužom.

O mogućnosti izbijanja revolucija na postsovjetskim prostorima razgovaralo se i na nedavnom samitu ODKB-a u Astani. Tada je odlučeno da se formiraju posebne Snage za brzo delovanje, a organizaciji su date odrešene ruke da deluje kao vrhovni organ koji će se suprotstaviti svakom „obojenom“ (Ukrajina, Gruzija, Kirgizija) ili drugom prevratu. Pa i onima sličnim arapskim. Ovo, drugim rečima, znači da bi ODKB, u slučaju potrebe, mogao da se umeša i u unutrašnje stvari pojedinih država članica, što njegovu funkciju dovodi na daleko viši i delikatniji nivo.

Novi oblik delovanja svakako je iniciran ulogom NATO-a u dešavanjima u arapskom svetu. Ovo se posebno odnosi na direktno učešće alijanse u svrgavanju s vlasti libijskog vođe Muamera Gadafija. Sa druge strane, zapadna vojni planeri ne kriju da im je jedan od strateških ciljeva širenje organizacije na istok, posebno na republike bivšeg SSSR-a. U tom smislu stalna povika na nedemokratičnost režima u tim republikama, kao i direktna pomoć opoziciji u stvaranju „građanskog društva“, samo je najprisutniji oblik pritiska na tamošnja rukovodstva, ali i na njihove podanike.

Izjednačavanje predrevolucionarne situaciju u arapskom svetu sa stanjem u bivšim sovjetskim republikama teško da bi ukazalo na prave uzroke narodnog bunta, i kod jednih i kod drugih. Činjenica je da su pojedine zapadne zemlje do grla upletene u promene u arapskom svetu, ali to je moguće objasniti jednako poslovnim interesima (bitkom za energente), koliko i činjenicom da se radi o državama koje su u odnosu na taj isti Zapad do pre pola veka još bile u kolonijalnom statusu.  

Sa druge strane, sovjetski tip vladavine sa „večitim i nesmenjivim liderima“ (Nursultan Nazarbajev u Kazahstanu, Jemomali Rahmon u Tadžikistanu, Islam Karimov u Uzbekistanu, da navedemo samo neke) ostao je na snazi u mnogim republikama po raspadu SSSR-a. Ali, istovremeno, zadržana je i jaka veza tih republika sa bivšom centralom u Moskvi. Uglavnom zasnovana na interesima koji su proizišli iz zajedničke privredne strukture koja je uspostavljena u bivšoj zajedničkoj državi, ali i zbog i dalje prisutnog imperijalnog duha među pojedinim ruskim političarima.

Jer kako tvrdi Edgar Vardanjan, ekspert jermenskog Centra za strateška i nacionalna istraživanja, upravo je Rusija promovisala ideju o novoj ulozi ODKB-a pošto, kako navodi, „teško da bi bilo koja druga država, manjeg kalibra, mogla na tako nešto da se odluči“.