Суморна слика сарајевске мултиетничности

Од нашег дописника

Сарајево – Један од најбољих босанскохерцеговачких глумаца свих времена Јосип Пејаковић својевремено је изјавио у једном интервјуу: „Ако је Сарајево мултиетнички град, онда је то најбољи одраз једне лажне слике о нама која се непрекидно шаље у свет”.

У истом том интервјуу Пејаковић је казао да „није” мултиетничност Бегова џамија, ни Катедрала, а ни Саборна црква, „мултиетничност су људи” који живе у том граду, а не објекти, који су „само сведоци” да је то „некад” био мултиетнички град.

Данашња мултиетничност, не само Сарајева него целе Федерације БиХ (ФБиХ) толико је „јака” да Срба који су ту живели вековима практично више нема, или су сведени на минимум.

У Сарајеву, на пример, у којем је пре рата живело око 160.000 Срба, тренутно има двадесетак хиљада припадника српске националности, углавном старије доби. Из овог града „исцурили” су и Хрвати, остало их је, како то неки кажу „тек толико” да им се не заметне траг.

Обавезујућа одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа поштује се у ФБиХ толико да је „слика” националне структуре запослених у овом ентитету, у најмању руку, суморна и поражавајућа, јер међу запосленима Срба такорећи нема.

Драгомир Ковач, секретар Министарства за људска права и избеглице БиХ, за „Политику” наводи да се ситуација годинама „није” битније променила и да је и данас у ФБиХ, као што је то било и 2009. године, „запослено мање од два одсто Срба”. Према његовим речима у тамошњим институцијама ради нешто више од четири одсто припадника српске националности.

Има безброј примера који потврђују да је ФБиХ постала ентитет једног, бошњачког народа, у којем се свесно „газе” легитимна и уставна права Срба, као и Хрвата и у којем се о националном балансу по попису становништва из 1991. године радо говори „само” онда када се „напада” Република Српска.

На прсте једне руке могу се пребројати Срби који раде у актуелној федералној влади на чијем челу је есдепеовац Нермин Никшић, у два министарства нема ниједног, а о челним функцијама у јавним институцијама и предузећима да и не говоримо јер оне се по правилу додељују Бошњацима.

Слободан Трнинић био је један од ретких Срба којем је поверена функција директора домова здравља Кантона Сарајево, али је и он пре неколико дана смењен. Међу директорима сарајевских школа, такође, нема Срба, била су два која су „отпремљена” у пензију.

Срби, по логици сарајевске политичке елите, нису непожељни само на челним функцијама него им се генерално ускраћује право на запослење што, између осталог, потврђује и „случај” сарајевског Јавног предузећа „Водовод и канализација” у којем, према незваничним сазнањима, међу много више од 1.000 запослених има само седам Срба.

Вељо Дроца, члан Управног одбора СГВ-Покрет за равноправност БиХ, каже за „Политику” да Срби тешко могу добити посао у јавним предузећима „зато” што су конкурсне комисије „једнонационалне”, више од 95 одсто чланова су Бошњаци.

Коментаришући досадашњу примену одлуке о конститутивности народа, Дроца напомиње да је у актуелном Дому народа федералног парламента „након четири године” конституисан и Клуб Срба. Већину у том клубу чине Срби из странака из ФБиХ, СДП-а и СДА углавном, који неће, према мишљењу представника из РС, штитити виталне националне интересе српског народа него „политику” лидера партија из којих долазе.