Sumorna slika sarajevske multietničnosti

Od našeg dopisnika

Sarajevo – Jedan od najboljih bosanskohercegovačkih glumaca svih vremena Josip Pejaković svojevremeno je izjavio u jednom intervjuu: „Ako je Sarajevo multietnički grad, onda je to najbolji odraz jedne lažne slike o nama koja se neprekidno šalje u svet”.

U istom tom intervjuu Pejaković je kazao da „nije” multietničnost Begova džamija, ni Katedrala, a ni Saborna crkva, „multietničnost su ljudi” koji žive u tom gradu, a ne objekti, koji su „samo svedoci” da je to „nekad” bio multietnički grad.

Današnja multietničnost, ne samo Sarajeva nego cele Federacije BiH (FBiH) toliko je „jaka” da Srba koji su tu živeli vekovima praktično više nema, ili su svedeni na minimum.

U Sarajevu, na primer, u kojem je pre rata živelo oko 160.000 Srba, trenutno ima dvadesetak hiljada pripadnika srpske nacionalnosti, uglavnom starije dobi. Iz ovog grada „iscurili” su i Hrvati, ostalo ih je, kako to neki kažu „tek toliko” da im se ne zametne trag.

Obavezujuća odluka Ustavnog suda BiH o konstitutivnosti naroda poštuje se u FBiH toliko da je „slika” nacionalne strukture zaposlenih u ovom entitetu, u najmanju ruku, sumorna i poražavajuća, jer među zaposlenima Srba takoreći nema.

Dragomir Kovač, sekretar Ministarstva za ljudska prava i izbeglice BiH, za „Politiku” navodi da se situacija godinama „nije” bitnije promenila i da je i danas u FBiH, kao što je to bilo i 2009. godine, „zaposleno manje od dva odsto Srba”. Prema njegovim rečima u tamošnjim institucijama radi nešto više od četiri odsto pripadnika srpske nacionalnosti.

Ima bezbroj primera koji potvrđuju da je FBiH postala entitet jednog, bošnjačkog naroda, u kojem se svesno „gaze” legitimna i ustavna prava Srba, kao i Hrvata i u kojem se o nacionalnom balansu po popisu stanovništva iz 1991. godine rado govori „samo” onda kada se „napada” Republika Srpska.

Na prste jedne ruke mogu se prebrojati Srbi koji rade u aktuelnoj federalnoj vladi na čijem čelu je esdepeovac Nermin Nikšić, u dva ministarstva nema nijednog, a o čelnim funkcijama u javnim institucijama i preduzećima da i ne govorimo jer one se po pravilu dodeljuju Bošnjacima.

Slobodan Trninić bio je jedan od retkih Srba kojem je poverena funkcija direktora domova zdravlja Kantona Sarajevo, ali je i on pre nekoliko dana smenjen. Među direktorima sarajevskih škola, takođe, nema Srba, bila su dva koja su „otpremljena” u penziju.

Srbi, po logici sarajevske političke elite, nisu nepoželjni samo na čelnim funkcijama nego im se generalno uskraćuje pravo na zaposlenje što, između ostalog, potvrđuje i „slučaj” sarajevskog Javnog preduzeća „Vodovod i kanalizacija” u kojem, prema nezvaničnim saznanjima, među mnogo više od 1.000 zaposlenih ima samo sedam Srba.

Veljo Droca, član Upravnog odbora SGV-Pokret za ravnopravnost BiH, kaže za „Politiku” da Srbi teško mogu dobiti posao u javnim preduzećima „zato” što su konkursne komisije „jednonacionalne”, više od 95 odsto članova su Bošnjaci.

Komentarišući dosadašnju primenu odluke o konstitutivnosti naroda, Droca napominje da je u aktuelnom Domu naroda federalnog parlamenta „nakon četiri godine” konstituisan i Klub Srba. Većinu u tom klubu čine Srbi iz stranaka iz FBiH, SDP-a i SDA uglavnom, koji neće, prema mišljenju predstavnika iz RS, štititi vitalne nacionalne interese srpskog naroda nego „politiku” lidera partija iz kojih dolaze.