ХИДРА КОРУПЦИЈЕ

Србија је земља свеколиких могућности. Посебно ако сте политичар. Док пред изборе међусобно размењују импресивну количину оптужби, увреда и шире идеолошке митове, већину ових наших насушно-непресушних мало занимају питања која директно утичу на живот Срба, а ако о њима и говоре, онда су то махом фразе које смо већ чули.

Иако им је циљ да ривале унизе, а себе узвисе – тим редоследом – тако из нехата равномерно деле одговорност за више него очигледан недостатак суштинских садржаја у јавним дебатама.

Народ их је прочитао, па расте број оних који кажу да неће пред кутије 21. јануара. Нисам склон да лако ковертирам поверење намноженом броју анкетара јавног мњења, али верујем истраживању Цесида да више од 70 одсто грађана сматра да су међусобне оптужбе политичара лажне. Зато је све више апстинената, кажу око трећине од 6,6 милиона уписаних бирача. Неке људе можете да обмањујете неко време, али никада све људе све време.

Рецимо корупција. Била је то тема која је умногоме одредила судбину претходне владе. Жељни да виде леђа транзиционом лоповлуку, гласачи су очекивали какво-такво прочишћење па су на биралиштима казнили тадашњу коалицију и наградили њене ривале који су отварали афере обећавајући да ће их истерати начистац и да нових неће бити.

Тресла се гора, родио се миш. Готово је отужно понављати да ниједна озбиљна афера није добила судски епилог, а да се током владавине ове владе корупционашки каталог удебљао. Европска банка за обнову и развој је у августу указала на пораст корупције у Србији. Кажу да је пре четири године она била проблем у 30 одсто случајева, а да је прошле године сваки други био проблематичан.

Уз то иде допуна која овде никога не чуди: највише подмићивања било је у закључивању послова са органима власти, потом у пореским службама, судству, здравству, инспекцијским службама и, наравно, на царини.

Доспели смо у позицију да Европска комисија за проширење ЕУ у недавном извештају прозива Србију што није донела акциони план за борбу са "раширеном корупцијом" и што није разрешила потенцијални конфликт интереса јер 40 одсто јавних делатника није пријавило своје приходе или имовину.

Премијер је допустио да му мангупи из његове коалиције, посебно они којима је неразумно олако препустио баратање новцем, руше имиџ Архимеда опседнутог исцртавањем уставних кругова. Привлачна снага новог устава је међу бирачима много мања од разорних ефеката корупције.

Проблем је у два кључна нивоа. Првим крстаре раније обогаћени тајкуни који су "добротворним прилозима" странкама и политичарима одавно опрали биографије, па у несташици антимонополских закона неометано настављају да купују Србију. Други су формирали неки политичари уз топ-ешалона власти који махнито злоупотребљавају функције алаво се борећи за проценте у одређивању шта ће се и коме продати, шта ће се и од кога купити.

Слаба је утеха што смо такви јер смо у "лошем друштву". Од земаља југоисточне Европе само Кипар нема "озбиљне проблеме корупције", тврди Транспаренси интернешнел у најновијем извештају. Ова организација је 163 државе рангирала користећи скалу од један до 10 – с тим што је 10 најбољи могући скор. Све испод пет је индикација "озбиљних проблема". Са три поена, ту смо.

Да све буде горе, хоће да расформирају Савет за борбу против корупције – последњи штит којим власт може да брани своју намеру да јој доака – и да га замене неким другим телом. Не мирише на добро. Не бих се чудио да је једини разлог предлога о распуштању оптужба Савета да српска владе током три године није учинила много на сузбијању корупције иако је то на старту био њен програмски циљ.

Савет се "дрзнуо" и да критикује Национални инвестициони план због "заобилажења званичних процедура и давања додатних дискреционих овлашћења групи министара" – што прети значајним порастом корупције. Хм, министри, па корумпирани.

Млађан Динкић, који је управљао Министарством финансија – најпрофитабилнијом мултинационалном компанијом у земљи – са тиме се не слаже. Шта год мислили, он је сасвим редак који је током досадашње предизборне кампање помињао борбу против корупције – мада у незгодном тренутку царинске афере.

Коме да верујемо? Савету или Влади? Можда инстинкту. Или насушној потреби: чеше се онај кога срби. На својој кожи осећамо да корупција највише погађа сиромашне јер се средства намењена развоју сливају у џепове политичара и моћника. Својим очима видимо да је политика најуноснији бизнис.

И док једни тврде да је корупција узрок сиромаштва, склонији сам закључку да је сиромаштво узрок корупције. Како год било, колико је проблем опасан сведочи податак да се глобални обрт "индустрије мита" по најновијим подацима цени на 1.000 милијарди долара годишње. Није онда необично да је борба против корупције била једна од најважнијих тачака септембарског заседања ММФ-а и Светске банке.

Нама то није озбиљна предизборна тема. Надлежни органи клоне се истрага, мада би се рекло да приљежно чувају податке да би их предали у одговарајућем тренутку – најчешће предизборном.

Србија, рецимо, годишње закључи 250.000 уговора о јавним набавкама чија је вредност око 1,5 милијарди долара. Закон о државној ревизорској институцији која би се бавила таквим уговорима је донет – али институције нема, па смо једина земља у региону без такве контроле.

Све иде по оној да треба мењати да се ништа не би променило. Политичари су сигурни да једни друге држе у шаци и да никоме из њиховог круга није у интересу да устрели коку која носи јаја. На другој страни је народ који сањари да доживи да се Хидри корупције с времена на време одсече бар понека глава. То смирује, улива поверење да ће се пошаст свести на разумну меру.

Када ни тога нема, наравно да људи све мање верују политичарима – и по цену да цех плате и они на које се подмићивање не односи. Царује апатија. Колико ће времена проћи пре него што се убијени у појмове лате оне врсте мотке, то не знам. Зависи од политичара. Како ствари сада стоје, они све чине да до тога што пре дође.

Недеље пред изборе треба да буду време за промовисање озбиљних политичких, привредних, социјалних и других програма. Па и шарених лажа које су прва пратиља страначких надметања за наклоност бирача.

Али, ако нема афера, чиме то странке да привуку бираче? Шта то ново нуде? Програме? Од свих програма, једини иоле поуздан програм који могу да пратим је онај телевизијски. Србија јесте земља свеколиких могућности па баш зато од политичара очекује да је избаве од сиромаштва, бесперспективности, незапослености, корупције…

Господо политичари, избегавате теме које озбиљно тиште обичне људе док опсесивно покушавате да поделите функције будућег премијера и, нарочито, министра унутрашњих дела. Склапате савезе листопадног карактера. Распирујете оптимизам где му место није. Спремни сте да учините све, и да прећутите много, само зарад останка или доласка на власт.

Погрешно тумачите успаваност бирачког тела прижељкујући да га у последњи час приволите к себи. Како? Неким спектакуларним податком који ће ваше ривале бацити у каљугу у коју тако и себе гурате? Нисам спреман на бајку о Ивици и Марици као ни на ратни поклич Ивице без Марице.