HIDRA KORUPCIJE

Srbija je zemlja svekolikih mogućnosti. Posebno ako ste političar. Dok pred izbore međusobno razmenjuju impresivnu količinu optužbi, uvreda i šire ideološke mitove, većinu ovih naših nasušno-nepresušnih malo zanimaju pitanja koja direktno utiču na život Srba, a ako o njima i govore, onda su to mahom fraze koje smo već čuli.

Iako im je cilj da rivale unize, a sebe uzvise – tim redosledom – tako iz nehata ravnomerno dele odgovornost za više nego očigledan nedostatak suštinskih sadržaja u javnim debatama.

Narod ih je pročitao, pa raste broj onih koji kažu da neće pred kutije 21. januara. Nisam sklon da lako kovertiram poverenje namnoženom broju anketara javnog mnjenja, ali verujem istraživanju Cesida da više od 70 odsto građana smatra da su međusobne optužbe političara lažne. Zato je sve više apstinenata, kažu oko trećine od 6,6 miliona upisanih birača. Neke ljude možete da obmanjujete neko vreme, ali nikada sve ljude sve vreme.

Recimo korupcija. Bila je to tema koja je umnogome odredila sudbinu prethodne vlade. Željni da vide leđa tranzicionom lopovluku, glasači su očekivali kakvo-takvo pročišćenje pa su na biralištima kaznili tadašnju koaliciju i nagradili njene rivale koji su otvarali afere obećavajući da će ih isterati načistac i da novih neće biti.

Tresla se gora, rodio se miš. Gotovo je otužno ponavljati da nijedna ozbiljna afera nije dobila sudski epilog, a da se tokom vladavine ove vlade korupcionaški katalog udebljao. Evropska banka za obnovu i razvoj je u avgustu ukazala na porast korupcije u Srbiji. Kažu da je pre četiri godine ona bila problem u 30 odsto slučajeva, a da je prošle godine svaki drugi bio problematičan.

Uz to ide dopuna koja ovde nikoga ne čudi: najviše podmićivanja bilo je u zaključivanju poslova sa organima vlasti, potom u poreskim službama, sudstvu, zdravstvu, inspekcijskim službama i, naravno, na carini.

Dospeli smo u poziciju da Evropska komisija za proširenje EU u nedavnom izveštaju proziva Srbiju što nije donela akcioni plan za borbu sa "raširenom korupcijom" i što nije razrešila potencijalni konflikt interesa jer 40 odsto javnih delatnika nije prijavilo svoje prihode ili imovinu.

Premijer je dopustio da mu mangupi iz njegove koalicije, posebno oni kojima je nerazumno olako prepustio baratanje novcem, ruše imidž Arhimeda opsednutog iscrtavanjem ustavnih krugova. Privlačna snaga novog ustava je među biračima mnogo manja od razornih efekata korupcije.

Problem je u dva ključna nivoa. Prvim krstare ranije obogaćeni tajkuni koji su "dobrotvornim prilozima" strankama i političarima odavno oprali biografije, pa u nestašici antimonopolskih zakona neometano nastavljaju da kupuju Srbiju. Drugi su formirali neki političari uz top-ešalona vlasti koji mahnito zloupotrebljavaju funkcije alavo se boreći za procente u određivanju šta će se i kome prodati, šta će se i od koga kupiti.

Slaba je uteha što smo takvi jer smo u "lošem društvu". Od zemalja jugoistočne Evrope samo Kipar nema "ozbiljne probleme korupcije", tvrdi Transparensi internešnel u najnovijem izveštaju. Ova organizacija je 163 države rangirala koristeći skalu od jedan do 10 – s tim što je 10 najbolji mogući skor. Sve ispod pet je indikacija "ozbiljnih problema". Sa tri poena, tu smo.

Da sve bude gore, hoće da rasformiraju Savet za borbu protiv korupcije – poslednji štit kojim vlast može da brani svoju nameru da joj doaka – i da ga zamene nekim drugim telom. Ne miriše na dobro. Ne bih se čudio da je jedini razlog predloga o raspuštanju optužba Saveta da srpska vlade tokom tri godine nije učinila mnogo na suzbijanju korupcije iako je to na startu bio njen programski cilj.

Savet se "drznuo" i da kritikuje Nacionalni investicioni plan zbog "zaobilaženja zvaničnih procedura i davanja dodatnih diskrecionih ovlašćenja grupi ministara" – što preti značajnim porastom korupcije. Hm, ministri, pa korumpirani.

Mlađan Dinkić, koji je upravljao Ministarstvom finansija – najprofitabilnijom multinacionalnom kompanijom u zemlji – sa time se ne slaže. Šta god mislili, on je sasvim redak koji je tokom dosadašnje predizborne kampanje pominjao borbu protiv korupcije – mada u nezgodnom trenutku carinske afere.

Kome da verujemo? Savetu ili Vladi? Možda instinktu. Ili nasušnoj potrebi: češe se onaj koga srbi. Na svojoj koži osećamo da korupcija najviše pogađa siromašne jer se sredstva namenjena razvoju slivaju u džepove političara i moćnika. Svojim očima vidimo da je politika najunosniji biznis.

I dok jedni tvrde da je korupcija uzrok siromaštva, skloniji sam zaključku da je siromaštvo uzrok korupcije. Kako god bilo, koliko je problem opasan svedoči podatak da se globalni obrt "industrije mita" po najnovijim podacima ceni na 1.000 milijardi dolara godišnje. Nije onda neobično da je borba protiv korupcije bila jedna od najvažnijih tačaka septembarskog zasedanja MMF-a i Svetske banke.

Nama to nije ozbiljna predizborna tema. Nadležni organi klone se istraga, mada bi se reklo da prilježno čuvaju podatke da bi ih predali u odgovarajućem trenutku – najčešće predizbornom.

Srbija, recimo, godišnje zaključi 250.000 ugovora o javnim nabavkama čija je vrednost oko 1,5 milijardi dolara. Zakon o državnoj revizorskoj instituciji koja bi se bavila takvim ugovorima je donet – ali institucije nema, pa smo jedina zemlja u regionu bez takve kontrole.

Sve ide po onoj da treba menjati da se ništa ne bi promenilo. Političari su sigurni da jedni druge drže u šaci i da nikome iz njihovog kruga nije u interesu da ustreli koku koja nosi jaja. Na drugoj strani je narod koji sanjari da doživi da se Hidri korupcije s vremena na vreme odseče bar poneka glava. To smiruje, uliva poverenje da će se pošast svesti na razumnu meru.

Kada ni toga nema, naravno da ljudi sve manje veruju političarima – i po cenu da ceh plate i oni na koje se podmićivanje ne odnosi. Caruje apatija. Koliko će vremena proći pre nego što se ubijeni u pojmove late one vrste motke, to ne znam. Zavisi od političara. Kako stvari sada stoje, oni sve čine da do toga što pre dođe.

Nedelje pred izbore treba da budu vreme za promovisanje ozbiljnih političkih, privrednih, socijalnih i drugih programa. Pa i šarenih laža koje su prva pratilja stranačkih nadmetanja za naklonost birača.

Ali, ako nema afera, čime to stranke da privuku birače? Šta to novo nude? Programe? Od svih programa, jedini iole pouzdan program koji mogu da pratim je onaj televizijski. Srbija jeste zemlja svekolikih mogućnosti pa baš zato od političara očekuje da je izbave od siromaštva, besperspektivnosti, nezaposlenosti, korupcije…

Gospodo političari, izbegavate teme koje ozbiljno tište obične ljude dok opsesivno pokušavate da podelite funkcije budućeg premijera i, naročito, ministra unutrašnjih dela. Sklapate saveze listopadnog karaktera. Raspirujete optimizam gde mu mesto nije. Spremni ste da učinite sve, i da prećutite mnogo, samo zarad ostanka ili dolaska na vlast.

Pogrešno tumačite uspavanost biračkog tela priželjkujući da ga u poslednji čas privolite k sebi. Kako? Nekim spektakularnim podatkom koji će vaše rivale baciti u kaljugu u koju tako i sebe gurate? Nisam spreman na bajku o Ivici i Marici kao ni na ratni poklič Ivice bez Marice.