Тужилац за специјалне задатке

Џон Клинт Вилијамсон, новоименовани шеф Еулексовог тима који би требало да испита наводе из извештаја Дика Мартија о трговини органима отетих Срба, амерички је стручњак за „правна питања у постконфликтној обнови“. Најпре бивша Југославија, па Руанда, Сијера Леоне, Камбоџа, Ирак, Шри Ланка, Косово – где год би у последње две деценије постојала криза, Вилијамсон би у име САД ступао на сцену по окончању војних дејстава и креирао транзициону правду.

Вилијамсон је одрастао на југу Америке, у држави Луизијани. Дипломирао је право, а после каријере заменика јавног тужиоца у Њу Орлеансу, 1994. године придружио се Хашком трибуналу. Учествовао у прикупљању доказа и подизању оптужнице против Слободана Милошевића, Жељка Ражнатовића Аркана, као и оптужница у случајевима напада ЈНА на Вуковар и Дубровник. Из тог времена, остала је забележена његова изјава (1996. године) да је „Савезна Република Југославија криминална држава“.

Крајем 2001. године стиже на Косово, где руководи правосуђем тек формираног Унмика. После инвазије САД на Ирак 2003. одлази у Багдад, где је био задужен за успостављање специјалног суда који је две године касније Садама Хусеина осудио на смрт вешањем.

У међувремену постаје члан америчког Савета за националну безбедност. Од 2006. до 2009. био је амерички амбасадор за питања ратних злочина, а након тога радио је као специјални експерт при генералном секретару УН.

Последњих година, Вилијамсон је испред Стејт департмента био лично задужен за преговоре са европским државама о пријему затвореника из Гвантанама, о чему је известилац Савета Европе Дик Марти такође направио извештај 2007. године.

Упућени кажу да је Вилијамсон чинио све да у Хашком трибуналу дискредитује припаднике канадског контингента УН у Хрватској, који су сведочили о масакрима у Крајини 1995. Вилијамсон је тада хрватско гранатирање Книна назвао „мањим инцидентом“ и чак изјавио да су му у Пентагону рекли да је Книн био легитимна војна мета…

Покојни Владан Батић, у време док је био министар правде у влади Зорана Ђинђића, три пута се обраћао Вилијамсону, позивајући Унмик да се позабави злочинима Тачија, Харадинаја и Чекуа. Вилијамсон га никада није удостојио одговора, а на Србију је појачан притисак да укине Интерполове потернице за албанском тројком.

А крајем 2001. године, Београд је незваничним путем, преко људи из Удружења киднапованих и несталих, први пут сазнао за трговину органима на Космету. Унмик је тада, наиме, добио извештај Кфора у коме су изнете сумње да је ОВК организовао трговину органима отетих Срба. Постојале су и изјаве сведока о томе, али је Унмик све држао у тајности. Бивши челни човек Поткомитета за киднаповане и нестале особе СРЈ недавно је за „Политику“ изјавио да је Београд тада наилазио на сталне блокаде и опструкцију Унмик правосуђа, којим је руководио управо Клинт Вилијамсон.

Ако српски званичници знају све ово, а нису имали замерке на именовање Вилијамсона на чело тима који би требало да истражи наводе Мартијевог извештаја, онда не би требало да буде места ни накнадној памети и чуђењу када резултати истраге буду објављени.