Tužilac za specijalne zadatke

Džon Klint Vilijamson, novoimenovani šef Euleksovog tima koji bi trebalo da ispita navode iz izveštaja Dika Martija o trgovini organima otetih Srba, američki je stručnjak za „pravna pitanja u postkonfliktnoj obnovi“. Najpre bivša Jugoslavija, pa Ruanda, Sijera Leone, Kambodža, Irak, Šri Lanka, Kosovo – gde god bi u poslednje dve decenije postojala kriza, Vilijamson bi u ime SAD stupao na scenu po okončanju vojnih dejstava i kreirao tranzicionu pravdu.

Vilijamson je odrastao na jugu Amerike, u državi Luizijani. Diplomirao je pravo, a posle karijere zamenika javnog tužioca u Nju Orleansu, 1994. godine pridružio se Haškom tribunalu. Učestvovao u prikupljanju dokaza i podizanju optužnice protiv Slobodana Miloševića, Željka Ražnatovića Arkana, kao i optužnica u slučajevima napada JNA na Vukovar i Dubrovnik. Iz tog vremena, ostala je zabeležena njegova izjava (1996. godine) da je „Savezna Republika Jugoslavija kriminalna država“.

Krajem 2001. godine stiže na Kosovo, gde rukovodi pravosuđem tek formiranog Unmika. Posle invazije SAD na Irak 2003. odlazi u Bagdad, gde je bio zadužen za uspostavljanje specijalnog suda koji je dve godine kasnije Sadama Huseina osudio na smrt vešanjem.

U međuvremenu postaje član američkog Saveta za nacionalnu bezbednost. Od 2006. do 2009. bio je američki ambasador za pitanja ratnih zločina, a nakon toga radio je kao specijalni ekspert pri generalnom sekretaru UN.

Poslednjih godina, Vilijamson je ispred Stejt departmenta bio lično zadužen za pregovore sa evropskim državama o prijemu zatvorenika iz Gvantanama, o čemu je izvestilac Saveta Evrope Dik Marti takođe napravio izveštaj 2007. godine.

Upućeni kažu da je Vilijamson činio sve da u Haškom tribunalu diskredituje pripadnike kanadskog kontingenta UN u Hrvatskoj, koji su svedočili o masakrima u Krajini 1995. Vilijamson je tada hrvatsko granatiranje Knina nazvao „manjim incidentom“ i čak izjavio da su mu u Pentagonu rekli da je Knin bio legitimna vojna meta…

Pokojni Vladan Batić, u vreme dok je bio ministar pravde u vladi Zorana Đinđića, tri puta se obraćao Vilijamsonu, pozivajući Unmik da se pozabavi zločinima Tačija, Haradinaja i Čekua. Vilijamson ga nikada nije udostojio odgovora, a na Srbiju je pojačan pritisak da ukine Interpolove poternice za albanskom trojkom.

A krajem 2001. godine, Beograd je nezvaničnim putem, preko ljudi iz Udruženja kidnapovanih i nestalih, prvi put saznao za trgovinu organima na Kosmetu. Unmik je tada, naime, dobio izveštaj Kfora u kome su iznete sumnje da je OVK organizovao trgovinu organima otetih Srba. Postojale su i izjave svedoka o tome, ali je Unmik sve držao u tajnosti. Bivši čelni čovek Potkomiteta za kidnapovane i nestale osobe SRJ nedavno je za „Politiku“ izjavio da je Beograd tada nailazio na stalne blokade i opstrukciju Unmik pravosuđa, kojim je rukovodio upravo Klint Vilijamson.

Ako srpski zvaničnici znaju sve ovo, a nisu imali zamerke na imenovanje Vilijamsona na čelo tima koji bi trebalo da istraži navode Martijevog izveštaja, onda ne bi trebalo da bude mesta ni naknadnoj pameti i čuđenju kada rezultati istrage budu objavljeni.